Никола Јокић, сасвим лично: Од штале до кошарке!

Српски кошаркаш из редова Денвера Никола Јокић испричао је своју кошаркашу причу за познати портал "Тхе Плаyерс Трибуне". Од љубави за коњима, преко љубави за кошарком до тога шта жели да задржи код себе.

Кошарка 18.04.2016 | 10:20

Момак из Сомбора се прошле године из АБА лиге отиснуо у НБА лигу.

За 79 мечева, колико је одиграо ове сезоне за Денвер Нагетсе, показао је да је један од најбољих "рукија" и да му ништа није сметало то што је "прескочио" играње у Евролиги, те да тренер Мајк Малоун може да се ослони на њега у изградњи стабилне франшизе.

Никола Јокић је за чувени портал "Тхе Плаyерс Трибуне" покушао да се прилближи Американцима, навијачима његовог клуба и људима који су се већ "заљубили" у његове партије у дресу Денвера ове сезоне.

Покушао је да им дочара какав је Сомбор, каква је Србија и зашто је одлучио да "порани" и са 20 година дође у НБА.

Превели смо читав интервју и једино што можемо да вам кажемо јесте - уживајте!

"Цео свет ми се вртео око коња", почео је Никола.

"Одувек сам волео кошарку, али када сам био мали, чак и у тинејџерским годинама са 13 или 14, ишао сам на коњске трке. Нисам чак ни тренрао толику кошарку. Ишао сам у штале, како бих радио у њима. То је био мој живот. Тркао сам се, не професионално - већ аматерски. Једном сам чак био и четврти, био је то леп хоби".

"Почео сам редовно да тренирам кошарку тек годину дана пре него што ћу напустити родни Сомбор. Прелепо је тамо. Можете чак и да изгуглате, налази се у северној Србији! Схватио сам тада да бих једнога дана могао да живим од кошарке. То може да ми буде посао, а и волим да је играм. Знао сам да могу бити добар кошаркаш, али нисам знао да могу да будем НБА играч. Мислио сам да могу да играм макар у европским клубовима".

"Док сам одрастао гледао сам националне тимове, јер кад си клинац у Србији циљ ти је репрезентација. Нисам много пратио НБА због временске разлике у односу на Србију. Код нас мечеви почињу у 3, 4 ујутро... Када је YоуТубе заживео имао сам петнаестак година. Гледао сам Меџика Џонсона због његових пасова, Хакима због игра на полу-дистанци, а Џордана... јер је Џордан".

"Када сам био мали гледао сам своју браћу која су исто играла кошарку. Имам помало од свакога: један је талентован, а други јак. Ја сам помало од обојице".

"Наш стан је био врло мали. Имали смо две собе, кухињу и купатило".

"А ту су живели моја мама, тата, ја, два брата и бака. Била је то пуна кућа. Често су долазили и рођаци, које ми у Србији такође зовемо браћа. Кућа је увек била пуна људи, а ми смо се стално зезали. Били смо "луда деца", увек смо правили много буке".

"Чак смо имали и мали кош у стану, па смо моја браћа и ја стално играли. Комшије које су живеле испод стално су долазиле да се жале нашим родитељима како смо гласни".

"Када сам почео да играм био сам јако дебео, а нисам био нарочито висок. Играо сам центра, а у исто време и плејмејкера. Дриблао сам по читавом терену, била је то само забава, знате? Али, када сам напунио 16 година осетио сам да заиста могу нешто. Тада сам из Сомбора отишао у већи град - Нови Сад".

"У Србији када играте за тим и идете у школу - они су одвојени. Није као у САД када играш за твоју школу, колеџ. Али, сваке године у Србији постоји један школски турнир на коме сам ја играо са мојом школом из Новог Сада и победио".

"Моје прве две утакмице у већој, јуниорској лиги, су биле заиста добре. Тада ме је видео клуб Мега Баскет и позвали су ме да наредне полусезоне будем са њима".

"Кошарка у Европи и у НБА су потпуно другачије. Када видите резултат у Европи он је обично 50-58, а то значи да је била добра утакмица. А овде често видите да тимови дају 100. 120 поена... Када у Европи неко прими 80 поена то значи да је то лоша одбрана".

"Хтели смо само да играмо добро у одбрани. У нападу, имаш слободу да нешто учиниш ако си слободан. Сви могу да шутирају. Ако је и 20 секунди до напада, а ти си отворен - можеш да шутираш. Тренер је хтео да играмо добро одбрану, а онда и да трчимо, трчимо, трчимо... Међутим, нисмо били добри у одбрани. Били смо талентовани, постизали много поена, али нисмо знали да се бранимо".

"Прошле године били смо у финалу националног Купа са Црвеном звездом. У Европи, а нарочито у Србији, навијачи су "луди", посебно Звездини и Партизанови. Они су највећи клубови са дугом историјом. Када они играју то зовемо "дерби". Играо сам у Окленду, Сан Антонију, Оклахома Ситију, Јути... Јутини су рецимо добри. Али у Европи, ту има више страсти. То што су навијачи клуба је део њиховог живота".

"Против Звезде читава хала је била против нас. У тунелу си и чујем само бубњеве који те чине напетим. "Дум, дум, дум"..."

"Било је невероватно јер смо ми били најмлађи тим. Нису нас тако добро познавали. Сви су били против нас, звиждали су нам, али сам ја био у фазону: "Па и не знате нас. Кладим се да не знате имена свих наших 12 кошаркаша!"

"Заправо, промашио сам шут за победу...."

"У тренутку сам помислио како је страшно што сам промашио шут за трофеј, први у клупској историји, био сам мало сломљен, али сам се опоравио после те ноћи. Убацићу следећи пут!"

"Сваки млади кошаркаш из Европе, што је као традиција, мора да одигра бар две сезоне у Евролиги и тек онда да размишља о НБА. Ја на почетку нисам размишљао о НБА. Али, на крају сезоне појавили су се контакти са Нагетсима. Помислио сам да ја то могу, јер сам млад. Могао бих да се развијем као НБА играч, а не европски играч."

"Спавао сам ту ноћ кад су ме Нагетси драфтовали".

"Брат је припремио славље, шампањац, звао ме је да ми каже. Када сам се јавио уопште га нисам слушао, рекао сам му да ме остави да спавам. Прекинуо сам везу и сутрадан сазнао шта се десило".

"Нисам мислио да је то јако важно. Помислио сам, добро, драфтовали су ме, остаћу свакако у Европи, нисам ни мислио да ћу одмах у НБА".

"Када је Барселона дошла да ме гледа одиграо сам једну од својих најгорих утакмица у каријери. Дао сам можда 4 поена и то ми је био знак да Европа није за мене. На крају сезоне Денвер ме је позвао и обавестио да ме жели у тиму".

"Одједном, све је другачије. Све."

"Свлачионице, тренинзи, теретана, људи. Имамо бар десет тренера. Наш стил игре подразумева много трчања, а ако си висок и можеш да трчиш брзо, бићеш добар у овој лиги. Најбољи део је путовање. Са Мегом смо бусом путовали по десет сати, што није добро за високог човека као мене. Сада смо стално у авионима. И игра је другачија, скоро да имамо четвртину више него у Европи..."

"Код мене се једна ствар није променила - страст!"

"Видели сте сигурно како су ме противници неколико пута ухватили за ногу. Волим такав начин игре, са контактом, тако је и у Србији. Прошле године сам постигао поене и добио и слободно бацање, уз урлик, а моји саиграчи су одмах скочили на противника јер ме је гурнуо. То желим да и сада... Не да се бијем, већ да имам ту кошаркашку страст на утакмици. Не желим да ми то буде посао. Желим да задржим ту особину."

"Боље је од коњичких трка...", поручио је Никола на крају.