Анализа - Црвено-бијело чудо: Од прежаљених до крема Европе!

Црвена звезда је међу осам најбољих тимова Европе за сезону 2015./2016.!

Кошарка 05.04.2016 | 23:30

Чињеница која је не тако давно деловала као сан, а после ужасног почетка сезоне и као најлуђа фантазија која у реалности нема апсолутно никаквих темеља. Само четири месеца касније, навијачи црвено-белих могу себи да допусте и да маштају о пласману на фајнал-фор јер су под Звездом падали бројни већи, скупљи и по именима вероватно јачи тимови.

Прелазни рок урађен је очајно – Мекел, Томпсон и Скорцанитис били су потпуно погубљени, хемија у екипи непостојећа, а то се видело и по резултатима, -27 у Мадриду и -38 у Подмосковљу.

Правиле су се летеће рокаде у ходу, Митровић се повредио, а на рафалну паљбу Симоновића за победу у Минхену гледало се као на усамљени инцидент, поготово после испуштених +21 у Стразбуру.

Бројни проблеми учинили су да се у мислима практично и одустане од Евролиге – објективно говорећи, и није срамота испасти у убедљиво најјачој групи у првој фази такмичења.

Ноћ која је све променила догодила се 27. новембра када је у Пионир дошао актуелни шампион Европе – Реал Мадрид. Не зна се на којој позицији су јачи, познају се у душу јер већина њих дуго игра заједно, неки и у репрезентацији, али тим Пабла Ласа није блистао и деловао је уморно већ у тој фази сезоне.

Квинси Милер сâм је вратио Звезду са -10, Цирбес је показао зашто ће ускоро бити проглашен нападачки доминантним центром и у евролигашким оквирима, Ребић је одиграо своју најзрелију партију у каријери, а Гудурић је запалио искру великог играча у најави минијатуром у завршници, укључујући и закуцавање при резултату 88:86 које је преломило меч.

Тако је све почело, а многи играчи над којима је стајао упитник или у које се није довољно веровало, сада су ослонац Звездине игре.

Уз сву своју ’сировост’ за европски стил игре, Квинси Милер се показао као пун погодак и надахнуће за екипу, а Стефан Јовић почињао је сезону каријере – играо је са много више самопоуздања и постао је много разноврснији у нападу, по правцима у којима додаје, али и нешто сигурнији у шуту са дистанце у продору. Уз стандардну чврстину у одбрани, Јовић је играч од којег највише зависи игра Звезде.

Последњу реченицу ипак треба схватити условно јер су црвено-бели из меча у меч показивали да је највећа снага то што увек неко други преузме улогу предводника – та фраза стара је вероватно колико и сама кошарка, али у овом случају је истинита.

Марко Симоновић, који је често без разлога на мети критика, две најбоље партије одиграо је у идеалним тренуцима – у Минхену са Бајерном и у Малаги са Уникахом. У Шпанији у мечу са бившим клубом врло добар био је и Владимир Штимац, да би који дан касније одиграо и утакмицу сезоне са Цедевитом у АБА лиги.

Василије Мицић био је запажен на неколико утакмица, повукао је у дуелу са Ефесом у Вршцу, док се Немања Дангубић ослободио притиска и делује све смелије на паркету, што је био основни предуслов да његов потенцијал дође до изражаја, на обе стране терена.

Можда и највећи добитак Звезде и српске кошарке ове сезоне јесте Марко Гудурић – играч који се не плаши одговорности и најчешће је са успехом преузима, уме себи да створи простор за шут и да продором нападне у обе стране, а поседује и добар преглед игре. Простора за напредак наравно још има – у одбрани, у којој је ипак бољи него што му се одаје признање, као и на контроли лопте.

Упркос благом паду форме у последње време, Таренс Кинзи био је неопходан додатак својим искуством, игром ’један на један’ и доприносом у апсолутно свакој фази игре (меч са Панатинаикосом одиграо је за десет), док је Бранко Лазић играч који не губи главу чак ни када екипа делује смушено и много је пута иницирао преокрете и покретао саиграче – најчешће одбраном, али не толико ређе ни погођеном тројком.

Све то постепено је склапао Дејан Радоњић и урадио је нешто невероватно – у ходу је уигравао екипу, успео је да издржи све притиске којих није било мало и да истраје у својој филозофији. Играчи су под њиме индивидуално напредовали, али су и расли као тим до тачке у којој могу равноправно да се носе са најбољима у Европи. И да их побеђују – Реал, Бајерн, Химки, Локомотиву, Панатинаикос, Уникаху...

И Радоњић је као тренер напредовао са њима – нпр, евидентно је да се екипа много боље носи са утакмицама са највишим улогом него што је то било на почетку његовог мандата. Успоставио је ауторитет и играчи одреда истичу колико су му захвални, а утисак је и да резултати које је постигао у последње две сезоне завређују више поштовања у јавности.

Звезда је испунила основни циљ – играће у Евролиги и следеће сезоне, а њиховим навијачима остаје да маштају и да се радују мечевима са ЦСКА или Лаборал Кучом. Ипак, посао још није завршен јер тек предстоји борба за трофеје – прво у АБА лиги, а онда и у домаћем првенству.