Емотивна исповијест Дарка Миличића! Најзад отворио душу...!

Зашто сам оставио кошарку и отишао у пољопривреднике?! Кошарка ми уопште не недостаје. Живим врло добро, хвала Богу. Имам своја интересовања, бавим се пољопривредом, почиње исповест Дарко Миличић.

У кафићу свог пријатеља у Новом Саду, где познаје и персонал и све госте, уз несразмерно малу шољу кафе у односу на својих 215 центиметара и 150 килограма Дарко каже да му са ове временске дистанце невероватно делује да му кошарка нимало не фали.

- Једноставно, каријера се одвијала како се одвијала, и то ми не недостаје. У НБА сам отишао као клинац, једва пунолетан, нисам имао прави однос какав је требало да имам. Не мрзим кошарку, али на њу гледам, можда је прејако рећи - равнодушно. Када сад погледам НБА меч, немам осећај да сам био део тога.

Никога не криви, иако - ако ћемо поштено - у НБА првих година није добио шансу.

- Ја сам као клинац мислио да сам Богом дан, нико није Богом дан, Бог ти подари таленат, ти тај таленат треба да искористиш у правом смислу те речи. Терао сам инат. Можда и та младост има везе с тим. Опција тада је била одлазак у НБА или опстанак у Србији, јер „Хемофарм“ је знао да, уколико одем у НБА, добиће доста веће обештећење него да сам отишао у неки европски клуб. А тамо, као пуштен с ланца. Разумеш, овде сиротиња и беда, а тамо новац.

Сурова је Америка

Обишао је целу Америку: Детроит, Орландо, Њујорк, Мемфис, Минесота и на крају Бостон. Свуда успони и падови.

- Суров је систем у Америци и не волим га. Младом играчу стављаш печат, ако не успе одмах, гази га. То је безвезе. Имаш играче који буду први, други пик, па им одмах дају прилику да играју, ја никада нисам добио шансу. Леброн Џејмс је сада убица, али прве године давали су му шансу, шутирај и по трибинама ако треба. Ја сам шансу добијао на кашичицу. Имао сам ситуацију у Орланду да се дигнем на шут, а тренер Хил ми виче: „Додај Хауарду“ усред шута. У Детроиту ништа није ваљало. Онај скраћени Лери Браун ми је увек говорио да идем у рекет. Ја погодим споља, а он „Иди у рекет“. Ја опет погодим, а он опет: „Не излази из рекета“. Па чекај, рођаче. Мени су у Орланду понудили уговор у вредности од 40 милиона за четири године, да би њихов менаџер сам одустао, ничим изазван. Мој менаџер ми каже: „Сад се ти не мешај, ја ћу све да средим“. ОК, али само немој у Мемфис. И ја право у Мемфис. Затим је дошла повреда, па често неиграње. Почео сам да се повлачим у себе.

Тада је хтео у Европу. Када је дошла понуда Минесоте, није хтео ни да чује.

- Невероватно. Говорио сам: „Људи немојте ме доводити“. Нећу да играм, нећу да тренирам, правићу проблем у свлачионици. Понудили су ми две недеље па ако не буде ишло, да идем. Пристао сам, било је лепо, играо сам. Али нисмо имали резултате. Екипа као банда, никога не добијамо. Тренер Рембис је добио отказ, после дође Рик Аделман и сконтам да то не функционише. Пековић је почео да игра врхунски. Мислим улазићу с клупе, али ни то. Онда сам одустао. Тражили су да се извиним саиграчима. Па зашто да им се извиним? Они плачу ако не дају 15 поена.

Најјачи драфт

И онда се десило нешто невероватно за америчке стандарде.

- Понудили су ми уговор Бостон Селтикси. Нисам хтео да одем тамо да будем радник, а они су рекли да ме не гледају тако. Пробао сам, али убрзо сам рекао: боље да одем него да направим проблеме и њима и себи. А паре, питају ме? Ма, ево вам све. Купите чоколаду, добићу слом живаца, доста је било.

Мало је пријатеља стекао у Америци. Изгледао је чудно скоро свима у екипи. Интересантно је да је молио Бога да Пековић не буде трејдован из Минесоте, па нек и игра уместо њега, само да с неким може да се дружи.

- Не могу ја са америчким саиграчима. Они само причају ко је како закуцао, како је ко избацио дриблингом кога. Био сам и чудан јер ја нисам тако размишљао. Приђу ми и кажу: „Кад ти падне клапна, немој мене молим те да дираш“. Тешко је када од првог дана одласка у САД размишљаш у повратку у Србију. Никада нисам озбиљно причао с Леброном, Вејдом или Кармелом Ентонијем. Они су заблистали. То би био најјачи драфт у историји да није било мене (смех).

Када већ није дошао у Европу, постојала је могућност да се врати у Србију да игра за Звезду или Металац.

- За причу за Металац је заслужан др Бошко Ђукановић. Он је невероватан лик. Гледао сам како да помогнем, али само да не играм. Хватао ме је на форе, али ништа од тога. Често идемо на четничке вечери заједно. За Звезду се исто тако није поклопило. То је клуб за који навијам и који обожавам. Добар сам с вођама навијача. Треба да ме другари гледају на трибинама, а знаш како је код нас, после једног пораза, сви те пљују и мрзе. Једноставно, нисам био спреман. Био сам исцрпљен после епизоде у Америци.

Однос са Дудом

О кошарци је немогуће причати а не поменути репрезентацију. Ту такође није било успеха, иако је било велике воље. Сукоб с Дудом Ивковићем се дуго провлачио у медијима.

- Па мора неко бити део и најгоре репрезентације. Били смо сувише млади, а било је ту талената. Ипак, треба поменути, ми као играчи играмо волонтерски, а тренери зарађују. И после су они патриоте, а ми смо клошари што не дођемо на припреме. А селектори нађу клуб, а оставе репрезетацију због кинте. Што се тиче приче с Дудом, у питању су биле смешне ствари. Не може неко ко издржава целу фамилију да ми забрани да једем сладолед. Ја онда намерно узмем сладолед. Друго, носио сам своју опрему, а преко ње репрезентативни дрес. Лош квалитет, изазивао је ране после прања, морао сам мајицу испод да носим да не добијем инфекцију. И тако. Рецимо, мислио сам да долазак на ужину, ако нисам гладан, није обавезан, а био је. Ипак, Дуда је велики тренер, али сви смо дошли да помогнемо. Тренер је данас више психолог, као Сале Ђорђевић. Не треба нико мене да учи двокораку. Ипак, после смо све испеглали, али ја сам био повређен и нисам хтео да узимам место момцима који су 100 одсто спремни.

Каже да га не интересује шта мисли јавност, али му смета што, где год дође, људи га снимају телефоном и чекају да нешто уради. Нико не води свој живот.

- Ми Срби не причамо о другима, већ само о себи. Волиш своје и поштујеш своје, тако треба сви да раде. Али данас ако кажеш „Помаже бог“, гледају те као да си будала. Сви користе пис и стране изразе, који су сад ин, а што је српско то је фуј. Не знају историју. А четнике волим. То ми је породично, ја сам родом из четничког краја. То мислим да је право, не мора свако тако да мисли. Ја свачије мишљење поштујем. Али кад ја нешто урадим, то је не дај боже. Као оно на клипу када напијам војводе истетовиране на мом телу. Ево, престаћу да их напијам. Не морам да мамурам ни ја ни војводе (смех). Теже свима. Волим та наша окупљања. Рецимо - јањски вишебој. Ту сам под шатором с драгим људима, па окрећемо вола. Уживање.

Политика га не занима.

Дражина икона

- Шешеља сам пре пар година подржао као Србина, а не као радикала. Други притвореници у Хагу на слободу излазе уз музику и дочеке, а наши умиру тамо у мукама. Нећу гласати на изборима, не видим ја у томе неку перспективу. Не пратим ни трку у САД. Ни Хилари ни Трампа. То је тамо циркус.

Ипак, срце му је било пуно када је рехабилитован Дража Михаиловић.

- Ја имам Дражину икону на зиду. Дао ми је Бошко Ђукановић. Бавим се воћарством. Узео сам земљу и гајим трешњу, јабуку и шљиву. Иначе, обичан човек у Србији живи тешко. Али не волим песимизам, који се шири. Кажу „Отишло Косово“. Није. Биће наше. Најгоре је што смо се од бога одвојили. Причамо да су свештеници лопови, то је велика грешка. Брини шта ти радиш, верујеш у бога, а не у свештенике. Вратиће се вера у народ и самим тим бољи дани. Можда не доживимо то, али деца или унуци морају.

Живи миран породични живот на имању код Новог Сада. Има два сина и ћерку. Супруга је успешна у модним водама.

- Деца расту, хвала богу. Имају и спортских гена. Син Лазар (7) само о кошарци прича. Тражи да га упишем на кошарку. Каже да ће играти у Звезди па онда у НБА. „Бићу бољи од тате“, каже. Ево, и ја потврђујем, биће бољи. Нека само игра, тата није имао добар приступ, он може да буде најбољи.

Мутомбо и Брајант

На Јутјубу је чувен клип где као клинац удара рампу Дикембе Мутомбу, а овај му се касније уноси у фацу, на шта се Дарко само смешка.

- Ма, мени је све то смешно. Добијем прилику коначно, не играм дуго, а он ме доводи у искушење да се побијем. Ма, шта ми све то треба? Нисам га ни разумео шта прича, чак 20 година је тамо био, а још не зна енглески добро. Ма, нико ме специјално није нервирао, али Брајант је најпрљавији играч у НБА, шта све он ради на терену. Али да је играчина, играчина је невероватна.

Борилачке вештине

- Почео сам да радим с Пагонисом. Из дана у дан све више, и онда сам решио да се укључим, да ме не бију за џабе (смех). И добро је испало све. Хтели смо да промовишемо спорт. Ево, хвала богу, данас можда мојом малом заслугом, а више заслугом тих момака тај спорт је постао популарнији.

Крађа века

Изјава после утакмице против Грчке 2007, где псује судије, обишла је свет и многе изнервирала.

- Не кајем се, то су лопови, крађа века. Разумем да се тада враћало за прошле генерације, кад је Станковић био председник ФИБА, али било је превише. Тада ми је била блокада тотална, срећа што нико од судија није наишао. Не знам како бих сада поступио. Скупило се све тада. Велика је жеља успети у репрезентацији.

Хуманитарни рад

Дарко је већ помогао бројнима. Продао је НБА шампионски прстен и борилачки појас. „У причи смо да урадимо нешто јако лепо ако добијемо благослов. Биће то позитивно за цео православни род. Има људи који хоће да помогну, али треба им пробудити свест“, обећава Дарко.