Анализа: Колико вриједи директор у српском фудбалу?!

Последњих дана једна од главних тема у Србији јесте плата генералног директора Партизана Милоша Вазуре. Али да ли је 5.000 евра заиста превелика плата за човека који руководи тако великим колективима? Под претпоставком да је „прави“!

Фудбал 29.03.2016 | 23:00

Старији навијачи рећи ће да је суноврат Црвене звезде почео када је Владимир Цветковић напустио Љутице Богдана оставивши 11.000.000 марака на рачуну. У Хумској се изградња Земунела под патронатом Жарка Зечевића и даље сматра за основ свих каснијих успеха – што резултатских, што финансијских – јер да нема таквих услова тешко да би се Партизанова омладинска школа убрајала међу најбоље у Европи, тешко да би црно-бели могли сваке године да рачунају и на неког новог клинца у тиму и на профит од продаје другог тек нешто старијег тинејџера.

Родоначелници функција спортских директора (барем у домаћем фудбалу) били су Драган Џајић и Ненад Бјековић. Први је од 1979. године надоградио заоставштину Миљана Миљанића и за више од деценију од Црвене звезде направио европског и светског шампиона. Други је, савршеном селекцијом, успео да прекине црвено-белу хегемонију и донесе брдо трофеја у Хумску. Поменуте легенде српског фудбала практично су брендирале функцију спортског директора (истина, Џајић је званично имао назив „технички директор“) у нашим великанима, учинили да и данас навијачи у људима који седе у њиховим фотељама виде појединце који стварају разлику. Није на одмет рећи да Здравко Мамић који последњих година прави трансфере од којима свима у овом делу Европе иде вода на уста често зна да истакне како су му управо Џајић и Бјековић, уз Жарка Зечевића и Владимира Цветковића, велики узори, и да је, посматрајући њих, много научио.

Савремене фудбалске тенденције учиниле су да поред спортског, Црвена звезда и Партизан имају генералне и пословне директоре... А наше, прилично лоше тенденције, учиниле су да бројни директори буду медијски заступљенији него непосредни произвођачи резултата – играчи.

ВАЗУРИНА ПЛАТА КАО ПРЕДМЕТ РАСПРАВЕ

Последњих дана једна од главних тема у Србији јесте плата генералног директора Партизана Милоша Вазуре. Јесте да сума од 5.000 евра (око 1.000 евра месечно плата, плус 4.000 евра на основу уговора одобреног од стране Управног одобра) боде прст у очи обичном плебсу, али питање је да ли је та сума довољна накнада за човека који руководи тако великим колективом и који на плећима има огромну одговорност? Наравно, неко ће као контратежу поставити питање о његовом искуству јер пре доласка у Хумску није био на тако захтевним функцијама, али то је већ посебна тема...

Тренутно је Вазура „лош момак“, посебно што Партизан тренутно може да се похвали само историјским минусом у односу на Црвену звезду. Отуда месечна примања Вазуре некако морају да буду горућа тема, као што се годинама писало о „напумпаним“ примањима Звездиних директора који на Маракани нису оставили никакав траг, већ су једноставно били случајни пролазници.

Имајући у виду да је ова тема изазвала велику пажњу јавности, МОЗЗАРТ Спорт спровео је истраживање о томе колико вреди директор у српском фудбалу... С тим што треба имати на уму да су у овом истраживању узети у обзир како спортски, тако и генерални директори, што нису сличне функције. Оба наша највећа клуба су скоријом систематизацијом увела место генералног директора, па је зарад јаснијег увида, добро упоредити њихова примања са спортским директорима.

Претходни спортски директори Партизана, што је по садашњој клупској хијерархији нижа функција од генералног директора, имали су плату од 10.000 евра (Томић, Крстајић, Тумбаковић, Ћирић), осим Алберта Нађа (5.000 евра). Пример актуелног тренера црно-белих можда најсликовитије дочарава податак да се због доброг директора треба „отворити“! Имао је Иван Томић и грешака, али је савршеним прелазним роком лета 2007. године утицао да Партизан успостави доминацију као никад пре. Тог лета су у Хумској дошли странци који праве разлику Антонело Жука, Дијара и Мореира, а за време Томићевог директоровања Стеван Јоветић је играо као „бесан“... Сасвим довољно да Партизан заради огроман новац. Много већи од онога што је дао на Томићеву плату. Овде ваља истаћи и да актуелни спортски директор у Хумској Ивица Илиев има плату од 3.000 евра.

СТОЈАДИНОВИЋ РАДИО ЗА ЏАБЕ, ТЕРЗИЋ ЗА - 1.200 ЕВРА

Познати српски менаџер Зоран Стојадиновић каже да директори са резултатима у Црвеној звезди и Партизану морају да имају годишња примања као најбољи играчи или тренери.

„Ја сам у Црвеној звезди радио за џабе јер је такав био договор. Да се мало нашалим, имао сам само трошкове. Међутим, код нас у фудбалу је све накарадно постављено. Добар спортски или пословни директор у озбиљним клубовима има плату као тренер или најплаћенији играч. То вам је најизраженије у Порту... Људи знају да цене резултат јер ако неко доведе играча за два, а прода га за десет милиона, он прави озбиљан резултат. Међутим, понављам, код нас је све накарадно урађено... Ми можемо да расправљамо о томе да ли је неко дорастао функцији директора, али смешно је да ти људи имају плату две, четири или пет хиљада евра“, јасан је Зоран Стојадиновић.

Наш саговорник је један од првих директора који је после новембарског преврата 2012. године осетио мере штедње у Црвеној звезди. А те мере су и данас на снази, пошто генерални директор клуба Звездан Терзић има месечну плату од 1.200 евра. Волели га или не, морате да признате да између поменутог износа и одговорности које има први оперативац Црвене звезде не стоји знак једнакости. Делује можда и неколегијално, али Звездан Терзић има скоро иста примања као уредници шарених страна београдских таблоида чији јунаци су ријалити звезде. Уз напомену да је Терзић, ипак, директор дугогодишњег губиташа. Његов колега из спортског сектора Блажо Раосављевић месечно инкасира 1.000 евра (у време мера штедње које је спроводио Небојша Човић радио је и за минималац).

ИВИЋЕВА АСТРОНОМСКА ПРИМАЊА И КАТАСТРОФАЛНИ РЕЗУЛТАТИ

Имали су у Љутице Богдана и бројне директорске промашаје. Жуту мајицу у тој трци носи Илија Ивић. Његов долазак у Црвену звезду пратила је навијачка хистерија. Некада сјајни дриблер иза себе је имао одличне директорске резултате у грчким великанима АЕК-у и Олимпијакосу... Осетио је да може да наплати свој минули рад, али је начинио кобну грешку што је то учинио у клубу у коме се људски и играчки формирао. Месечна плата од 25.000 евра била је, најблаже речено – безобразлук. Мада ту кривицу, пре свега, сноси тадашње руководство са финансијерима Мишковићем и Мићовићем. А од директорске „але“ Илије Ивића видели смо само - промашаје. Донекле је оправдао уложени новац са Бернардом Паркером, док остали Ивићеви пикови и данас на Маракани представљају еталон за промашаје.

„Тај не може да игра у Звезди, прави је Мирнес Шишић“, често се понавља реченица на стадиону Црвене звезде.

Мала нејасноћа влада око његовог наследника Ивана Аџића. Према документацији коју је новинарима поделио Небојша Човић још 2013. године, некадашњи капитен клуба је имао фиксну плату од 1.000 евра, али је за 18 месеци на име уговорних рата (нешто слично као и Вазура), инкасирао 52.765 евра или нешто мало мање од 3.000 месечно. Дакле, Аџић је имао загарантовану зараду од 4.000 евра, а наплатио је и премије у износу од 21.900 евра. Такође, у тим списима се види да је Аџић за 18 месеци укупно зарадио 145.012 евра (просек око 5.200 евра).

„Директори треба да имају озбиљне премије у случају успеха. У озбиљним системима и европским клубовима они су заслужни за успехе колико и тренери“, додаје Зоран Стојадиновић.

Како било, имали сте прилику да видите да колико су директори Црвене звезде и Партизана зарађивали у последњих десет година. На вама је да процените јесу ли, бар мало, оправдали речи и тврдњу Зорана Стојадиновића о томе да људи на тим функцијама треба да буду међу плаћенијима у клубу.

МАТИЈАШЕВИЋ РАДИ ЗА НАГРАДУ

Кад је остатак Србије у питању ту је ситуација, наравно, сасвим другачија, јер многи чак и немају тако јасно подељење функције, а многи се „тале“ и од процента приликом продаја играча пошто других прихода практично да немају. У Војводини нису желели да улазе у детаље, само су нам рекли да су суме отприлике петоструко мање од ових које се сада помињу у Партизану, док су нешто шире руке била претходна руководства - месечно 2.000 евра, плус премије од 100 одсто у зависности од резултата (рецимо, 12 освојених бодова у четири кола). Оно што посебно жуља ову садашњу управу јесте то што су у ранијим временима руководиоци трошили и до 350.000 евра на репрезентацију, а цео годишњи буџет је износио око 2.000.000. Тврде да је репрезентација сада - нула!

У Чукаричком, по мишљењу многих тренутно најорганизованијем клубу у земљи, председник Драган Обрадовић као власник засад троши, не зарађује. Са спортским директором Владимиром Матијашевићем има џентлеменски споразум. Плате нема, накнада се добија за добро обављен посао, било да су у питању трансфери - нема „процената“, већ газдине слободне процене - или резултати. Сарадња која вероватно не би функционисала у другим клубовима, али кад се зна ко је газда све је много лакше. Матијашевић је сличан аранжман имао и у Напретку из Крушевца.

ХРВАТСКА, БУГАРСКА, ЦРНА ГОРА...

А како ствари стоје у региону?

Хрвати баш и нису превише транспарентни са оваквим подацима. Изузетак је сплитски Хајдук. Марин Брбић, председник Надзорног одбора Билих, имао је 32.000 куна, дакле близу 5.000 евра. Са свим доприносима сума се пење на око 80.000 куна, односно око 10.000 евра. То су подаци са краја прошле године. Међутим, како Хајдук има велике финансијске проблеме оваква плата изазвала је и доста приговора, па је у јануару речено да ће ићи на минималац. Колико је то тачно, није се помињало, али се за Брбића макар знало колико заиста прима.

У Динаму је то откривено тек током истрага поводом махинација на Максимиру, с тим да многи сумњају у те званичне податке, јер је рецимо Зоран Мамић као спортски директор примао око 6.000 куна, односно нешто мање од 1.000 евра. Алфа и омега Модрих Здравко Мамић наводно се задовољавао са свега 11.000 куна илити око 1.500 евра?! Јасно вам је зашто многи у Хрватској не верују да су ово прави подаци. Колико су браћа Мамић заиста убирала немогуће је сазнати.

Кад је реч о Црној Гори, тамо у фудбалу баш и нема много новца, нити су плате јавне. Али се незванично може дознати да су у Рудару из Пљеваља спортски директори (Мирко Марић, Милика Поповић, Веселин Бојић) примали око 1.000 евра, у Зети Дејан Рогановић, Драган Поповић, Југослав Ламбулић и генерални секретар Владимир Шишевић између 1.000 и 1.500 евра, колико отприлике и Мојаш Радоњић и Анто Дробњак у Будућности. Владо Булатовић је био највећа зверка са за наше, српске услове ипак „скромних“ 2.000 евра, док су се подгоричкој Младости плате мериле стотинама евра. Далеко од хиљадарке.

Теодор Борисов из магазина Меридиан Матцх открио нам је и како ствари стоје у Бугарској, а ту је на врху пирамиде спортски директор и повремени тренер - некад и једно и друго у исто време - Георги Гонзо Иванов, који и због играчког стажа у Левском прима 10.000 евра. Следећи је спортски директор Лудогореца Методи Томанов са платом од 7.500 евра.

Поређења са западом Европе просто немају смисла. Довољно је само рећи да је извршни директор Ливерпула Јан Ејр у 2015. години зарадио 1.200.000 фунти (нешто више од 1.500.000 евра) или како Енглези то воле да кажу нешто изнад 20.000 недељно. И у Ливерпулу су навијачи беснели после тог сазнања, мада не толико због суме, колико због тога што нису били задовољни директоровим радом. Међутим и овај податак може да се гледа из другачијег угла. Најплаћенији играч Редса је Кристијан Бентеке са недељном зарадом од 140.000 фунти, дакле седам пута већом од Ејрове. У Партизану је најплаћенији играч Валери Божинов са платом од 150.000 евра годишње што је само два и по пута већи износ од оног који у 12 месеци заради Вазура. Гледајући по тој логици Звездан Терзић зарађује чак 200 пута мање него најплаћенији играчи Црвене звезде Лучо Ибањез и Дамијен ле Талек (240.000 евра годишње).

На крају, можемо да констатујемо да директор, спортски или генерални свеједно (јер су њихове улоге и одговорности различите од клуба до клуба) вреди. И то много. А на руководству клуба, председнику и Управном одбору дакле, јесте да пронађе оног правог. Оног који ће клубу донети много више него што се троши на његову плату. Тако је бар у озбиљним клубовима.