Анализа - видео: Највећи дербији свијета (трећи дио)...

Фудбал је сам по себи чиста емоција, али има периода када се оно што осећамо због двадесетдвојице мушкараца и лопте не може ’мерити’ или поредити са било чим.

Фудбал 10.03.2016 | 00:00

Споменути период често уме да варира интензитетом и дужином – од неколико дана до неколико недеља – али је ипак лако утврдити да епицентар ’лудила’ стаје негде у интервалу између 90 и 120 минута, не укључујући потенцијалну ’прединфарктну’ пенал серију.

Све у свему, тада све што је заиста важно и битно постаје апсолутно небитно, а ваше мисли и сви типови енергије које одајете усресређени су на само једну ствар. Да ваш вољени тим забележи победу над највећим, вечитим ривалом.

Тада, оно што је морално, постаје неморално – тада се не бирају начин и средства како би се стигло до циља. Тада је једино важно да ваш тим после последњег судијског звиждука високо подигне руке изнад главе, док се ви у трансу грлите и радујете са људима које сте да први пут у животу видели – на трибини, у пабу, кафани, у локалној ’бувари’, клаџи...

Недавно је одигран јубиларни 150. београдских вечити дерби – између Црвене звезде и Партизана, два највећа српска клуба, некадашњег освајача и финалисте Купа/Лиге шампиона. И, колико год неки покушавали да га омаловаже и деградирају на разне начине – истински би требало да се поносимо дуелом црвено и црно-белих – јер не може много светских престоница да се похвали таквим ривалитетом и толиком спортском традицијом.

У духу јубиларног издања највеће утакмице српског фудбала, одлучили смо да вам представимо листу ’највећих’ утакмица најважније споредне ствари на планети.

Утакмица које имају моћ да градове поделе на пола, вековна ривалства која рођену браћу и велике пријатеље претварају у љуте ривале, али им (нам), истовремено, заузврат пружају јединствено искуство и срећу, као и драгоцене, незаборавне успомене.

Дербy делла Цапитале – чари древнога града

Италијани заиста имају велики број дербија, уз Бразил и Велику Британију вероватно и највише у свету, али 'свето тројство' италијанског фудбала чине три стварно велике утакмице. О оној која је на трећем месту – могли сте да читате у другом делу нашег серијала, док се прича о другом налази у првом тексту. Но, све то у ствари значи да смо дошли до вечитог дуела вечног града – Лацио вс Рома.

Када се погледа шира слика, нема много светскх ватрених дуела као што је овај између Романиста и Лацијала на легендарном Олмпику – можда свега неколико. Међутим, мало је недостајало да прође идеја Бенита Мусолинија и да град Рим добије само један клуб 1927. године.

Идеја вође Националне фашистичке партије била је да се римски клубови – Роман, Алба-Аудаче, Фортитудо и Лацио – декретом Националног савеза споје у један моћан тим, који ће владати Италијом. Ипак, успротивио му се генерал Ђорђо Вакаро, који је у то време био висок члан руководства ФС Италије, и успео да одупре нацистима и спасе Лацијале као једини независан клуб, поред новоформиране АС Роме. Такво 'тле' и није могло да изроди другачије ривалство.

Први званични дуел вечног града одигран је двадесетак дана пре уласка у тридесете године прошлог века, а славила је Рома као гост голом у самом финишу. Ускоро ће се састати по 180 пут, а 'Вучица' има 66 тријумфа, док је 50 мечева завршено слављем 'Орлова'.

Њихово престоничко ривалство – симболично названо 'Дербy делла Цапитале' – још више добија на значају пошто се зна да су далеко мање трофејнији него било који од клубова са ове листе. Ипак, управо то некако и истиче величину, традицију и све оно што сусрет Роме и Лација представља у фудбалском свету.

Римски дерби по свему парира водећим светским ватреним окршајима, почев од самог фудбала до атмосфере на трибинама, али су ипак количина отворене мржње и језивог насиља нешто што свакако одскаче из свега.

Први фаталан случај, уједно и у италијанском фудбалу, забележен је још 1979. године, када је Лацијал Винченцо Папрели погођен сигналном ракетом у око, док је био заједно са друговима на северној трибини стадиона (Цурва Суд). Она је стигла од прекопута (Цурва Норд). Смртоносни обрачуни ширили су се италијом попут пандемије, а екипа ултраса било је и међу трећелигашима.

Лацијали су познати као претежно десничарски ултраси, док Романисти, од средине осамдесетих, важе за левичарски оријентисане. Међутим, то није спречило оба клуба да се кроз историју истичу морбидним, нацистичким и расистичким паролама и обележијима.

Људи који су били на Олимпику у тих час и по тврде да је то једно од оних искустава која се не могу описати речима, веч просто морају да се доживе. 'Ратно' стање у граду, море полиције, тоне пиротехнике и тврд, прљави мушки фудбал. Дербy делла Цапитале.

'Бианцоцелести' основани су чак 27 година пре свог великог ривала, 1900. у северном делу града и кварту Патри – настао је 'Социета Подистица Лазио'. После нешто више од деценије у аматерском рангу, клуб се 1912. прикључио тадашњој елитној лиги.

Лацио има освојена два Скудета, шест Купова Италије, три Суперкупа, али и Куп победника Купова и УЕФА Суперкуп.

Рома је једном више била шампион, у девет наварата подизала је пехар Купа, два пута онај Суперкупа, а тријумфовала је и у Купу сајамских градова.

Од 1954. деле стадион, али би то могло да се промени већ следеће године јер је 'Вучица' најавила селидбу.

Последњи преседан када је окршај на Олимпику у питању догодио се 2004. године, када су се почетком другог полувремена међу навијачима прочуле гласине да је полиција колима убила дечака испред стадиона.

На крају се испоставило да је дечак био покривен подно трибине јер је имао проблема са дисањем, али је Адријано Галијани, председник Лиге, ипак организовао да се главном арбитру дотури мобилни телефон, па је меч на крају одложен.

На улицама је затим настао 'пакао', а у једним од највећих навијачких нереда у новијој историји Калча –више од 50 навијача је ухапшено, 200 повређено, док је и 300 полицајаца морало да затражи медицинску помоћ.

Тüрккулüбü – Еруптивни судар Европе и Азије

Фудбал и фанатизам су опасна комбинација, могу да буду, како би уосталом и требало, савршен спој, али сведоци смо да је то практично немогуће и напојмљиво. Сваки од ових дербија има оно нешто што га издваја из масе и тера нас да из га посматрамо, али и причамо о њему из посебног угла. Ипак, нити један вечити градски дерби није ни налик истанбулском – између Галатасараја и Фенербахчеа.

Галата и Фенер симболи су турског фудбала, два најуспешнија клуба, са убедљиво највише навијача и спортске традиције иза себе. То није само судар двеју зараћених страна једног града, већ и судар два континента – Европе и Азије.

Галату је основао, на европској страни Истанбула, Али Сами Јен 1905, касније први председник и члан клуба, предводник локалне школе под именом управо Галатасарај. На другој страни Босфора, две године касније, Зија Сонулен, Ајетлах Беј и Нецип Оканер, у тишини и страху од ригорозних отоманских закона и султана Абудал Хамида – договорили су зачетак Фенербахчеа.

Иако су властодршци у то време стрикно бранили младима да се окупљају и играју 'енглеску' игру, први дерби одигран је већ 1909. године, а Фенер је био домаћин на пољани где се данас налази њихов 'Сукру Сарачолу' стадион. Славии су гости 2:0.

Од тада су играли још 380 сусрета, 'жутоцрни' су успешнији од 'жутоцрвених' са 144, наспрам 122 победе, а када се и меч заврши без голова – ретко када можете да кажете да није било занимљиво.

Невероватна темпераментност и љубав према фудбалу доводе до тога да дуели два великана са Босфора и насиље иду заједно колико добар и дан. Такође, турски дерби један је од први у свету на којима су забележени огромни нереди, који датирају још из 23. фебруара 1934. године.

Тог дана на програму је био 'пријатељски' меч на локалном Таским Стадиону, али је од самог старта било јасно да се неће завршити. Обе екипе су силно желеле победу, а судија је неколико пута морао да прекида меч у првом полувремену због изузетно оштрих фаулова и готово туче.

Све се завршило тако што се и локална господа са околних трибина, кућа и брда прикључила макљажи на терену, у међувремену се умешала и полиција, а новинари тог времена неколико дана опширно су писали о 'ратном стању' на Таксиму. Ни готово сто година касније ништа се апсолутно није променило, шта више још је горе.

Иако их у навијачком свету не поштују превише, због честе употребе хладног оружја, нико им не може одузети оно што приређују на Сарачолуу и Али Сами Јену. Количина пиротехнике понекад премашује и оне у Јужној Америци, људи из Гиниса мало-мало долазе да мере јачину децибела, док се тражи инициона каписла да дође до ерупције.

Галата је најтрофејнији клуб Турске са 20 титула, 15 Купова и 14 Суперкупова, а по једном су освајали и Куп УЕФА, односно УЕФА Суперкуп.

С друге стране, Фенер има један шампионски пехар мање, шест Купова и девет Суперкупова, али ниједан европски трофеј.

Један од најлуђих догађаја одиграо се у финалу Купа у сезони 95/96, Галатасарај се те сезоне мучио, а Фенербахче борио са Трабзонспором за титулу. Почело је подсмевањем да Галата није достојан ривал, да би после гола у надокади у реваншу вредног пехара – тренер 'аутсајдера' Грем Сунес забо велику заставу свог тима на центар Сукру Сарачолуа.

Како се вече касније одвијало и није превише тешко закључити...

Ел Класико – Судар гиганата на холивудски начин

Свакако најгламурознији 'бесмртни' дуел игра се на Пиринејском полуострву, пошто количина маркетинга, публицитета и медијске пропраћености није равна нити једном другом. И он такође представља судар две различите културе, начина живљења, али и тотално супротних економских и политичких ставова. Када се у обзир узму сви велики дербији планете, вредност њих самих и њихових играча, историја, победе, трофеји... Није погрешно рећи да је Ел Класико – дуел мадридског Реала И Барселоне – посебна категорија и прича за себе.

Фудбал су у Кастиљу, Мадрид донели академици и студенти крајем претпрошлог века, када су се вратили са студија на Кембриџу и Оксфорду. Најпре су своју идеју спровели у делу тако што су основали 'Фоотбалл Цлуб Скy' 1897, да би после серија промена, уз помоћ краља Алфонса XИИ и подршку Краљевске фудбалске Федерације, 1920. постао познат као Реал (краљевски) Мадрид.

Само две године касније, у главном граду Каталоније, група Швајцараца, Енглеза и локалаца, предвођена Ђоаном Гампером, створен је симбол Каталинизма – под мотом 'Мес qуе ун цлуб', то јест – 'Више од клуба'.

Грађански рат, бомбардовања и касније ИИ Светски рат учинили су да се можда и два највећа клуба данашњице нешто спорије развију, али су они и под таквим околностима успевали да освајају титуле и избацују великане на фудбалску сцену.

Навијачи Барселоне често воле да истичу да је њихов љути ривал своје величину изградио уз обилату помоћ диктатора Франциска Франка и Савеза, због кога је народ Каталоније свој клуб и почео да сматра већим од клуба, а донекле и 'анти-режимским' покретом.

Ипак, то и није баш тачно пошто историја каже да су водећи људи 'Блаугране' у том периоду ('50 и 60') били у веома добрим односима са владајућим режимом, а чак су га и одликовали неколико пута. Све ово видљиво је и кроз трофеје освојене у томе периоду.

Реал је у готово свим ерама имао велике успехе (поготово '60 када је освојио чак пет узастопних 'ушатих' пехара), док је Барса у потпуности преузела примат од почетка новог миленијума.

Опет, с друге стране, насиља и пуких физичких обрачуна између навијача две екипе готово да нема, како кроз историју тако и данас, сем неколико спорадичних сукоба и кошкања ту и тамо. Али упркос томе, тензија, нетрпељивост, па и мржња, могу се уочити 'голим оком' када се нађу једни наспрам других.

Реал Мадрид и Барселона, њихова историја, играчи и дуели немерљиво су утицали на обликовање најважније споредне ствари на свету, до те мере да је питање да ли би и сам модерни фудбал данас изгледао како изгледа. А ни Шпанија вероватно никада не би била првак Европе и света да није можда и два највећа светска фудбалска колектива.

Реал је апсолутни рекордер по броју трофеја Лиге шампиона – 10, а има и рекордне 32 титуле првака Шпаније, 19 Купова краља, девет Суперкупова, као и четири титуле првака света и по два Купа УЕФА и УЕФА Суперкупа.

Захваљујући доминацији у последњој деценији, Барса сада има 23 Ла Лиге, рекордних 27 Купова и 11 Суперкупова, као и пет титула првака Европе и три света. Такође, пет пута су освајали УЕФА Суперкуп, а једном мање Куп победника Купова.

'Краљевски' клуб и 'Блауграна' одиграли су укупно 230 дуела (263 рачунајући и и пријатељске мечеве), а Реал је за нијансу успешнији са две победе више од ривала – 92-90.

Иако им је ривалство изузетно ватрено, дешавало се да Ноу Камп аплаудира играчу у белом дресу (Лаурију Канингему 1980), док су Мадриђани на Сантијаго Бернабеуу устајали због бравура и мајсторстава Дијега Арманда Марадоне, Роналдиња Гауча и Андреса Инијесте.

Њихов дуел најгледанији је на целој планети.

Није много играча играло на обе стране, свега двадесетак, али је управо један од тих трансфера обележио фудбал и његову историју. Легендарни Луиш Фиго шокирао је све када је 2000. Бернабеу заменио Ноу Кампом, а врхунац салви, увреда, претњи и ко зна чега све још догодио се када је изводио корнер.

На стадиону на ком се прославио, само овога пута у дресу омраженог противника, а навијачи су га почастили 'свињском главом и празном флашом вискија. Глава несрећне животиње на крају је завршила у клупском музеју.

Олд Фирм – две религије, два света и један град

Као што навесмо, фанатизам и фудбал су веома, веома опасна комбинација, пречесто смртоносна, а када се на све то додају и различита религијска и 'патриотска' убеђења долази до свег општег метежа, хаоса и безумног насиља. Управо такав један фудбалски меч игра се у Глазгову, између два најуспешнија шкотска клуба, лојалиста и републиканаца, католика и протестаната – славних Селтика и Ренџерса.

На удаљености од свега осам и по километара, колико има од Селтик Парка до Ајброкса, 'лежи' стотина оних највећих трофеја, 400 међусобних сусрета, а иако се све догађа у престоници Шкотсе цела прича далеко има више смисла када се у њу укључе споменута религија и суседна Северна Ирска.

Све наведено уочиво је некако само по себи – почев од симбола и застава који чине колорит, песама које употпуњавају атмосферу, али и самих заштитник грбова и симбола двеју екипа.

Селтик је формиран у католичкој цркви Света Марија у Ист Роуз Стриту у предграђу Калтону, од стране брата Валфрида 1887. године, са преваосходним циљем да се прикупи новац за оне којима је то најпотребније. Валфрид је крштеним именом клуба желео да истакне ирске и шкотске корене 'зеленобелих'.

Петнаест година раније, браћа Мозес и Петер Мекнил, Петер Кембел и Вилијам Мебет састали су се на клупици у Вест Енд Парку и основала један од најстаријих светских клубова. Наведена четворка чинила је добар део прве стартне поставе 'Полицајаца', који су само месец дана касније по први пут истчали на терен као Ренџерс ФЦ.

У почетку, Ренџерс је привлачио протестанте, углавном Шкоте, док су се са другу страну одлучивали католички Ирци који су се током година све више настањивали у Глазгову. Такво стање ствари, од самог старта, довело је до тога да је право чудо када пола града није полупано, хиљаде људи и полицајаца повређено, а да при том меч барем једном није прекинут јер се обрачун пренео са трибина на траву.

Први званични дуел одиграли су 1888. године, нису превише чекали, а први тријумф уписао је Селтик са убедљивих 5:2. Ипак, нешто мање од век и по касније – Ренџерс има 159 победа на свом конту, а њихове комшије 14 мање.

Неки списи кажу да је међусобних окршаја и било преко 500, али званично их је сто мање. Због банкрота који је Ренџерс прогласио пре три године, на јубиларни окршај морали смо да чекамо више него иначе, али је апсолутно вредело – иако резултатске неизвесности и није ни било.

Са укупним бројем сусрета, дуел Селтика и Ренџерса заузима друго место вечних ривалстава, а, нажалост, у самом је врху када су у питању смртни случајеви који су директно повезани са фудбалом. Ни забрана алкохола, ни забрана окупљања, ни забрана увреда на националној и верској основи, као ни закон 'челичне Лејди' никада нису успели да укроте све оно што доноси легендарни Олд Фирм – у преводу – окршај два стара, добра 'пријатеља'.

'Келти' имају 46 титула, 36 Купова и 15 Лига купова, али и једну титулу првака Европе.

'Полицајци' поседују осам шампионских пехара више, три Купа мање, али и 12 Лига купова више. Међутим, 'ушати' пехар им недостаје, док су успели да освоје једино Куп победника Купова од европских трофеја.

"Када сам одрастао, ишао сам у католичку школу, нисте могли да пронађете нити једног навијача Ренџерса међу нама. Сада је ситуација дијаметрално другачија. Примера ради, моји момци иду такође у католичку школу, са отприлике пет одсто (!?) љубитеља 'Полицајаца'", написао је један навијач Селтика за Њујорк Тајмс 2012.

Суперкласико – дерби свих дербија

За крај смо оставили причу о вероватно ’дербију свих дербија’ – ненадмашном Суперкласику између ’Прасића’ и ’Кокошака’ – дуелу Боке Јуниорс и Ривер Плејта.

Оба клуба основана су почетком прошлог века у предграђу Буенос Ајреса – Ла Бока. Ривер 1901. од стране енглеских миграната (опет, отуд и Плејт, а не Плата), а Бока четири године касније на иницијативу исељеника из Ђенове. Бока је у почетку важила за клуб радничке класе, а Ривер оних нешто имућнијих, али од времена после Другог светског рата оба тима имају подједнак број навијача у свим слојевима друштва.

За њихов први дуел, 1905, везује се и занимљива легенда, која каже да су управо међусобним окршајем одлучили ко ће напустити заједнички стадион, али и Ла Боку. Ривер је наводно из тог меча изашао као поражен (3:1), па је од тада стациониран у северном дистриктну Нуњес.

У временима када је национална лига све више попримала професионалне облике, први званични сусрет уследио је 1913. године, а Ривер је славио са 2:1. 103 године касније, ’Ђеновљани’ и ’Милионери’ имају иза себе 290 дуела – Бока је славила у 86 наврата, 76 пута је било нерешено, док је Ривер био бољи у 78 сусрета. Такође, састали су се још 119 пута у незваничним мечевима, а и ту је Бока у предности – 45-37.

“Дан дербија у Буенос Ајресу чини да Олд Фирм изледа као фудбал у школском дворишту“, стоји у објашњену чланка – ’50 ствари које морате видети пре смрти’, поред слике са једног од Суперкласика.

Осим спектакуларних представа на терену, оно што Суперкласико чини толико посебним јесте и све оно што су Јужноамериканци спремни да приреде када се игра фудбал. Чини се да им је ретко ко у свету барем и близу када су страст, љубав и жеља за фудбалом у питању.

Током последњих 50 година нагледали смо се свега, од свеопштег хаоса на улицама и трибинама – који су неретко односили и животе, до спектакуларних кореографија и атмосфера, али и морбидних прозивки на рачун оних од прекопута.

Када је Ривер пре три године испао из прве лиге, навијачи Боке су већ на следећи меч на ’Бомбоњери’ унели мртвачки сандук у бојама Ривера, палећи свеће, уз неколико мртвих кокошака, док је беживотна свиња била чест гост на трибинама ’Ел Монументала’.

Један од последњих ’пријатељских’ Суперкласика завршен је са пет црвених и двоцифреним бројем жутих картона, а наш савет вам је да не пропустите ниједан који нам будућност доноси јер сигурно нећете видети, чути или осетити нешто слично.

Чак 72 одсто Аргентинаца навија или за Боку или за Ривер, а ’жуто плави’ имају предност од десет процената – 41 наспрам 31.

Пуерта 12 – Највећа трагедија на Суперкласицима догодила се 1968. године, када је 71 навијач изгубио живот у сектору број 12 ’Ел Монументала’. Жртве стампеда просечно су биле старе 19 година, а тачан узрок њихове погибије никада није прецизно утврђен. Ово је највећа трагедија у историји јужноамеричког фудбала.

Једни носе надимак ’Кокошке’ (Ривер) због наводног кукавичлука, а други ’Прасићи’ због ’смрада’ на ’Бомбоњери’ (за који је ’заслужна’ загађена оближња река). Током година чак 100 играча играло је и за један и за други клуб.

Буенос Ајрес је једано од ретких престоница света која може да се похвали да има два првака света.