Исидора Бјелица о својој борби

Књижевница о новом роману "Сама", који представља неку врсту њене биографије, борби са опаком болешћу, прогнозама, породици...

Забава 25.01.2016 | 10:02

ИЗРЕКУ да несрећа никад не долази сама, знамо сви. Међутим, несвакидашња је појава да се особа четири пута нађе на ивици живота и не одустане од борбе. Баш то се десило књижевници Исидори Бјелици, која болује од канцера. Мада је на сталним тешким терапијама, болничка постеља није јој одузела ведар дух, по коме је препознатљива, ни снагу да у тренуцима када је и њој потребна помоћ саслуша друге и помогне им. После два наставка бестселера "Спас" у којима је описала свој пут телесног страдања и напор који ју је водио до душевног васкрснућа, једна од најконтроверзнијих личности са наших простора поделила је са читаоцима и роман "Сама". Посветила га је Влади Георгиеву, који јој је међу првима финансијски помогао да настави борбу са опаком болешћу. У паузи између две терапије, Исидора је смогла снаге да за наш лист искрено говори о својој болести. На питање у чему је пронашла мотив за писање у тешким тренуцима, Бјелица за "Новости" одговара:

- Књига "Сама" је нека врста моје когнитивне биографије, трагање за смислом шта радимо на планети Земљи, шта је сврха свега што зовемо живот и зашто има толико патње и бола? Роман је признање о стварима о којима нисам причала пре одласка у Мексико, до проблема са сајентолозима. Драго ми је да моја потрага помаже људима, јер примам стотине писама у којима се захваљују и истичу колико им значи да схвате шта је љубав, како се она учи, зашто трпимо бол и како да се одбранимо од зла у свакодневном тешком и неизвесном животу.

* На који начин треба учити о емоцијама?

- Роман отворено говори о многим мојим лутањима и грешкама. Верујем да је чисто срце једино које зна шта је добро за нас. Често нам је тешко да доносимо одлуке, а заправо треба да схватимо да не смемо увек да слушамо ум и мисли, већ срце. Спас је у томе да не тражимо правду него милост, а стаза милости и праштања једини је пут љубави.

* Какво вам је здравствено стање?

- Пре два месеца имала сам више од 70 метастаза у терминалној фази на јетри и у грудном кошу. С обзиром на то да четврти пут бијем битку, чинило се да су ми шансе никакве. Сада је тумор маркер двоцифрен а не четвороцифрен, и моји дивни лекари из болнице "Асибадем систине" се надају да ћу на следећем прегледу бити у ремисији. То је апсолутно чудо. Не размишљам много, трпим и молим се Господу, Мајци Божјој, Светој Петки и Светом Нектарију, да се деси чудо противно статистици. Могу да дишем и спавам, што је предивно.

* Одакле црпите снагу?

- Бескрајно волим живот, упркос најстрашнијем страдању које сам прошла. Можда сам баш тако и научила колико је вредан. Да ми је неко рекао шта ме све чека и шта ћу издржати, рекла бих да жив човек то не може да поднесе. А онда погледам Вилу и Лава, њихове тужне лепе очи и знам да морам даље. Та два пара очију ме држе, због њих се не предајем и поново устајем. Кад помислим да не могу више, они ме загрле и добијем вољу и снагу. Деца и супруг Небојша ми не допуштају да одустанем.

* Како обуздавате страх од неизвесне будућности?

- Болест све опустоши. Некима и срце и хумор. Докле год могу да се шалим, има наде за мене. Када сам у октобру гледала снимак са 77 метастаза које светле, докторка је рекла да никад није срела пацијента који је боље поднео лошу дијагнозу. Казала сам јој "Драга, овај Титаник тоне четврти пут, чему плач и фрка?" Добра вест је да на снимку видимо да нема метастаза на центру за хумор, дакле, није најгоре! Нема особе која се не суочава са страхом, нарочито кад је на самрти. Али са њим се не треба борити, страх треба прихватити како би нестао.

* Да ли сте били у искушењу да све препустите судбини?

- Наравно, било је дана када сам падала. Много је компликованих операција, тешких терапија и болова. Али, када паднеш на само дно, нешто те тера да устанеш. Неразумљиво је то човеку за кога је живот нешто што подразумева. За мене нема времена, сваки дан је добитак и захвална сам за сваки минут лепоте, среће, радости, сунца. Тада схватиш како је живот чудесно леп и никад ти није монотоно. Досада је привилегија оних који су несвесни своје смртности.

* Какве су сада прогнозе?

- Кад сам пре неколико месеци то питање поставила докторки, показала је прстом на небо, на Бога. Дакле, остаје ми нада. Бескрајно сам срећна што се ближим ремисији, али, не мислим на прогнозе и дијагнозе. Снимке и налазе држим у напуклој бакиној торби за шешире и не читам их. Она је говорила да се и најгори налаз, ако га намиришемо, лакше подноси. Моји миришу на "шанел 5". Уздам се у Бога и радујем сваком дану. Свесна сам тежине ситуације и не пропуштам ни минут живота да радим на себи, будем боља, дајем и примам љубав.

* Како се ваша породица носи са ситуацијом?

- Ах, свега има, то је стална драма. Срећа па смо драматурзи и знамо правила екстремних ситуација. Трудим се да они пате што мање и да их, кад год могу, засмејавам. У мојој породици нема рутине и досаде. Не знам зашто нас је задесила ова ситуација, али, шта је ту је. Увек сам се држала гесла Оскара Вајлда, да је наш живот највеће уметничко дело, самим тим и у умирању човек има или нема стила.

* Како гледате на будућност?

- Имам само садашњост. Прошлост не постоји, будућност је илузија. Постоји само сада. Моја породица је мој живот. Моји читаоци су моја снага. Немам планове, али, увек имам снове, од којих не одустајем, баш као ни од писања. Што би рекао Бајрон, знам само две ствари, да пишем и пливам. И то радим.

ЉУБАВ КАО КЉУЧ
НА питање која је њена порука људима, наша саговорница одговара: - Моје књиге су моје поруке. "Сама" је мој начин да људима пренесем оно што сам научила на најтежи начин, да не морају да дођу на ивицу живота да би променили лоше ствари у себи. Љубав је кључ, мада већина не зна да га употребљава. Сви причају о кључу, а ја говорим и о брави.

ХРАБРОШЋУ ПРОТИВ БЕДЕ
ЉУДИ Исидору доживљавају као храбру и борбену жену. А како би она себе описала? - Значи ми што ме други тако доживљавају, јер онда морам да одржим тај стандард - вели Бјелица уз осмех. - Искрено, не знам. Себе покушавам да опишем кроз књиге. Храброст је благослов Духа Светога. Битна је наша одлука да тај дар примимо. Људи су мали и слаби, а храброст је начин да надиђемо људску беду.

Новости