Сјећања и анализа: Мостарске кише и заборављене зимске чаролије...

У време када је у нашем фудбалу зима избрисана из календара није згорег подсетити се како су некада изгледале фудбалске зиме на овим нашим просторима. Ни мало носталгије није на одмет, за оне старије углавном. Таман колико и снега у Неретви, под Старим мостом...

Фудбал 10.01.2016 | 00:00

Било је баш као у прелепој љубавној песми, то је она узвишена туга дугих зимских предвечерја: А падале су сву ноћ неке модре кише над Мостаром... Тако је писао Зубац једне ноћи у Новом Саду, улица Маршала Тита број 16, канцеларија Савеза омладине. Није много таквих ноћи прошло од дана када је песник отишао на студије и Стари камени мост заменио Варадинским. Само једно лето и пола зиме. Негде баш у то време славило се 20 година од ослобођења Мостара. Био је фебруар '65 и киша није падала сатима него данима. Снег је ту права реткост. Али када покрије Шеталиште и мостарске махале, кажу да тамо најбоље и најлепше мирише на бело...

"Праве" зиме није било ни тог фебруара, али биће да су прилике биле мого повољније за тугу него за фудбал. Ма, ко мари... Градске власти и Фудбалски клуб Вележ решили су да прекрате монотонију. Биће прво песмице за друга Тита, скромни банкет у Градској вјећници па сви на "Старо Вележово". Да се гледа фудбал. Вележ је 14. фебруара 1965. организовао први традиционални фудбалски турнир који ће убрзо постати најреспектабилнији у Европи. Те прве године у Мостар су дошли сплитски Хајдук, Будућност из Титограда и Слобода из Тузле. Био је спектакл за памћење. А киша је немилице тукла... Остало је заувек отргнуто од заборава: Терен - каљуга, савршено бели Хајдуков дрес поцрнео од блата и неколико хиљада људи у публици. И тако из године у годину. Број учесника се повећавао, на трибинама све више људи. Турнир је постајао све модернији и атрактивнији. И наравно - киша.

У то доба године мало је ко је у Европи играо фудбал. Било је проблема на почетку, многи су одбијали да се "ваљају по блату" па се захваљивали на позивницама. Друге године су се и сами организатори запитали, да би неки Грга Мостарац, светски путник, испричао у кафани Балиновац - сада је ту хотел Беванда - како у зиму изгледају терени Блекпула, Ипсвича, Дербија и осталих енглеских клубова. И фудбал се игра. На ту кафанску причу надовезао се један извештај чувеног Радивоја Марковића. Преко таласа Радио Београда чуло га је пола Југославије...
"Турнир Вележа, с обзиром на његов повод и карактер, може да прерасте у лепу традицију. Он, свакако завређује пажњу и осталих водећих клубова Прве савезне лиге", испричао је између осталог доајен југословенског спортског новинарства, човек чија се реч и те како поштовала у оно време.

И тако је заживео чувени мостарски турнир чији ће званични назив постати Фебруарски. Почетком седамдесетих када је отворен стадион под Бијелим Бријегом, друга Вележова кућа, турнир је пресељен. Тај стадион до постављања столица примао је преко 25.000 људи и неретко је био испуњен до последњег места.

А ПАДАЛЕ СУ СВУ НОЋ НЕКЕ МОДРЕ КИШЕ НАД МОСТАРОМ...

У време када је у нашем фудбалу зима избрисана из календара - мостарски Фебруарски турнир годинама је имао место у оном Уефином, званичном - није згорег подсетити се како су некада изгледале фудбалске зиме на овим нашим просторима. Ни мало носталгије није на одмет, за оне старије углавном. Таман колико и снега у Неретви, под Старим мостом...

Фебруарски турнир није могло да заустави никакво невреме. Залутао је у ратном вихору '92. Остало је забележено да су за 28 година учешће узела 34 клуба из земље и иностранства. Гости су биле и две моћне репрезентације - СССР и Пољска, односно екипа Југословенске Народне Армије. Разумљиво, Вележ је играо на сваком од турнира. Партизан је у фебруару у Мостар долазио 13 пута, Жељо 11, Динамо Загреб и Црвена звезда у седам наврата. Нешто ређе под Бијелим Бријегом играли су Војводина, Раднички Ниш, Олимпија, Челик... Већ 1968. турнир је добио међународни карактер. Мађарски Диосђер отворио је врата славном Хонведу, МТК, Ујпешт Дожи, Вашашу... Мађари су били најчешћи гости. Али долазили су и Совјети (Локомотива Москва, Динамо Тбилиси), Аустријанци (Рапид Беч, Штурм), Швајцарци (Луцерн), Чеси (Славија), Немци (Магдебург)... Репрезентација Пољске играла је у Мостару 1974. и неколико месеци касније освојила треће место на Мундијалу у Немачкој. То је онај страшни тим са Латом, Дејном, Томашевским...

Вележ је 15 пута освјао шампионски пехар. Прате га Жељезничар и Партизан са по три тријумфа, док су Звезда, Хајдук, Рапид, Динамо и селекција СССР-а по једном подизали победнички пехар. Мостарци посебно памте три велике победе у финалима. Рођени су са по 3:0 декласирали Звезду и репрезентацију Пољске (две године касније тај тим постао је олимпијски вицешампион), а 1980. у најефикаснијем финалу добили су Динамо са 9:2. Био је то супермоћан загребачки тим са Млинарићем, Крањчаром, Церином, Зајецом... По четири гола Модрима дали су Бака Слишковић и Скочајић.

Никада ниједан турнир на свету није привукао толико ведета као што их је било за тих 28 година у Мостару. Према неким не баш прецизним подацима на Фебруарском турниру играло је преко 200 репрезентативаца?! Поред поменутих Пољака публика је под Бијелим Бријегом имала прилику да ужива у мајсторијама својевремено најбољег фудбалера Европе Олега Блохина, па Назаренка, те југословенских највећих звезда попут Велибора Васовића и целог оног европског Партизана, па Осима, Облака, Шкије Каталинског, Баждаревића, Блекија Богићевића, Зорана Филиповића, Приморца, Сантрача, Сушића, Деја Савићевића...

Остало је забележено и да је Принц са Неретве, Душко Бајевић, најбољи стрелац у историји Фебруарског турнира са 22 гола на 23 утакмице, да два издања нису имала победника - године '66 одржана је ревија са пет тимова, док је '79 такмичење прекинуто после првог дана због смрти Едварда Кардеља, другог човека државе - да је на нешто више од 100 утакмица постигнуто преко 300 голова, те да су у фебруару '92 на ову лепу традицију под Бијелим Бријегом тачку ставили тузланска Слобода и бањалучки Борац.

Мостарски турнир умро је заједно са државом, а подељени град по окончању ратних сукоба никада није успео да га обнови. Штавише, Вележ је у међувремену најурен са свог стадиона на градску периферију. Под Бијелим Бријегом данас игра хрватски Зрињски...

ТРОФЕЈ МАРЈАНА

Пандан Фебруарском турниру у Мостару био је сплитски Трофеј Марјана. Тај турнир почео је да се организује '74, није имао такву традицију као мостарски, али по многима је био угледнији јер су се често подразумевала учешћа такозване Велике четворке југословенског фудбала. Хајдук је, наравно, као домаћин био најуспешнији. Турнир се одигравао на почетку зими, у јануару и фебруару, али је крајем седамдесетих померен за лето. Поред домаћих великана учешће су узимали и европски попут Ајакса или Андерлехта, а једне године гостовао је чак и бразилски Васко.

Посебно се памти издање из 1976, када је Хајдук савладао Партизан са 4:2, а онда у финалу после незапамћене двадесетоминутне туче свих играча на терену и селекцију СССР-а коју је тада са клупе предводио легендарни Валериј Лобановски. Било је 3:0 за Сплићане. Чувена генерација, једна од најбољих у историји клуба: Голман Мешковиц, па Бољат, Џони, Мијач, Перузовић, Буљан, Жунгул, Мужинић, Јерковић, Шурјак... На клупи Томислав Ивић. Код Совјета Бурјак, Прохоров, Блохин и друштво. Они су после узели бронзу на ОИ у Монтреалу.

Трофеј Марјана игран је константно до 1987. Наредне године није било такмичења па је онда било још једно издање 1989, последње "право". Турнир је почетком миленијума обновљен но никада више није имао ону драж због чега је 2003. и дефинитивно угашен. Првих шест година играло се у зимском периоду и само једном је Хајдуку измакао трофеј. Партизан је славио 1978. Екипа: Залад, Клинчарски, Ђелмаш, Варга, Прекази... Поред црно-белих овај вредан пехар узимали су само још Бордо (два пута), Бањик из Остраве и репрезентација Пољске.

ТУРНЕЈЕ

А када би им дојадиле зимске фудбалске чаролије, мостарске кише, каљуге и блато у ушима, Звезда, Партизан, Динамо, Хајдук, Сарајево, Жељо и остали југословенски клубови отиснули би се "преко баре". Надалеко су чувене те зимске турнеје по Јужној и Централној Америци. Сарајлије и Херцеговци умели су да скокну до Сирије, било је и оних који су се чварили по Африци...
"За пет година у Београду ја нисам имао зимски капут или јакну. Тај део године проводили смо по свету, у топлим крајевима, играли турнире и многе учили фудбалу. Јужна Америка је била стална дестинација”, изјавио је једном приликом Милутин Шошкић, чувени ас Партизана и члан оне генерације која је догурала до финала Купа шампиона '66.

Узбудљива је била зима 1970, рецимо. Звезда је јуришала на трећу узастопну круну и у последња два кола доживела непријатне поразе. Прво од Динама у Загребу (0:2), а онда и од Жељезничара на Маракани (1:4). Миљанићеви изабраници остали су без јесење титуле у последњем колу, пошто је Жељо преузео прво место. Без обзира на два везана пораза црвено-бели су отпутовали на изузетно јак турнир у Монтевидео, где је негативан низ настављен. Без повређеног Џајића Звезду су тукли сви од реда. Уругвајски великани Пењарол (0:4) и Насионал (1:3), онда Коринтијанс (0:6), Ривер Плата (1:3) и на крају Сан Лоренцо (1:3). Београђани су заузели последње шесто место уз катастрофалну гол-разлику 3:19!

У исто време Партизан је био у Мексику и бележио сјајне резултате под командом новог тренера Кирила Симоновског. У Сијудад Мексику било је 1:1 са Спартаком из Трнаве, па је побеђена Гвадалахара (2:1) и онда у великом финалу на стадиону Ацтека пред близу 100.000 људи бразилски Ботафого - 1:0. Исте зиме и Динамо и Хајдук били су далеко од куће. Загрепчани су у Сантијагу играли са Шекијевим Санта Феом 1:1, док је против Пелеовог Сантоса било 2:2. Сплићани су имали нешто лакше ривале и забележили су све победе.

У Београду је била јака зима. То ипак није спречило на хиљаде заљубљеника у "бубамару" да свако вече испред Политике и Борбе сачекају најсвежија издања како би испратили резултате својих миљеника и пецкали једни друге...

А онда по повратку у Југославију све се одједном изокренуло. Звезда је на пролеће почела да побеђује, сви остали да губе и на Маракану је стигла још једна титула.

Велике турнеје наших клубова почеле су још раних педесетих година по афричким земљама, па тек касније по Америци. Партизан је шездесетих имао највећи реноме у Европи, те је самим тим и играо против јачих екипа. Када је преузела примат у домаћем фудбалу и направила прве велике резултате у еврокуповима Звезда је била у центру пажње. Једну од најпознатијих турнеја црвено-бели су одрадили у зиму 1981. Екипу је водио Бранко Станковић и припремао је за четвртфинале Купа шампиона против миланског Интера. Позив је стигао ни мање ни више него из Енглеске. За нешто мање од две недеље Београђани су на Острву одиграли седам јаких утакмица. Са те турнеје памти се велика победа над Клафовим Нотингемом (1:0), тада владајућим прваком Европе - Енглези су писали како је Ред Стар будући владар Старог континента - али и дебакл у судару са друголигашем Свонсијем - 1:7 који је озбиљно пољуљао европски реноме Београђана. То је до дан данас остао најубедљивији пораз црвено-белих у интернационалним утакмицама...

Ето, тако је било некада. А сад, даљински у руке, биће ваљда неких Енглеза поподне! Ми смо до марта мирни...