Анализа: Њима треба Грашак! Највећа грешка Луја ван Гала!

Док је Јунајтед исказивао своју немоћ на милион начина, док су навијачи проклињали Ван Галову затуцаност која их је оставила без правог, славе и голова жељног нападача, „њихов“ Мексиканац се спрдао са одбраном овогодишњег учесника Лиге шампиона.

Фудбал 15.12.2015 | 21:20

Први гол је био достојан највећих „ниских“ шпицева у прошлости ове игре: одиграо је са својим робусним партнером, Штефаном Кислингом, нешто што је личило на продужени дупли пас, све са „штиклом“, а онда заплесао у срцу шеснаестерца, као да га прате маријачи: лева, па десна, па опет лева, лопта је била таман толико близу тројице бекова да се понадају, а он би им је сакрио у одсудном тренутку, и на крају прецизно, спољном, ћушнуо опет десном, и голман је био близу, ал' залуду.

Тај први гол био је матурски рад из контроле лопте, смирености и егзекуције.

Други гол је био право из његове Латинске Америке, где је жеђ за славом толика да се времена за губљење углавном нема: момак са бројем 7 примио је лопту на 17-18 метара и из окрета је послао иза леђа голмана; то су они ударци које вратари не могу да предвиде, џабе им сви мачји рефлекси овог света, они ће напокон остати у дубоким темељима терена, а фудбал ће неумитно наћи свој пут ка подигнутим рукама нападача и сигнализирати лудницу на трибинама.

Тај други гол био је слика и прилика његовог инстинкта, који непогрешиво зна где се налази магични, скоро путени простор између две стативе.

Трећи се догодио дословно четрдесетак секунди касније, испратио је контру коју је повукао Белараби, ушуњао се између три момка у белим дресовима и ударио последњи чавао у сандук грогираних гостију из Гладбаха.

Тај трећи гол био је показна вежба из осећаја за игру, али и жеље, предаторске природе која пробуди животињу у њему кад год нањуши крв, клецава колена противника и страх у очима убогог голмана.

Тај хет-трик Хавијера Ернандеза Балказара, много познатијег по надимку Чичарито, у победи Бајер Леверкузена над Борусијом Менхенгладбах од чак 5:0 протеклог викенда, био је доказ његовог умећа, посебно што је сваки гол постигнут потпуно другачије.

И одмах је, на Острву, прозван и најсаркастичнијим овосезонским хет-триком.

Мета сарказма је, наравно, један Холанђанин леденог погледа.

Јер у тренутку када је лопта схватила да се неће вратити код економа, већ да ће похитати ка другарицама у трофејној ризници најбољег мексичког шпица 21. века (ако, је ли, постигнемо лагани консензус да је Куатемок Бланко био више од шпица и тек нешто мање од бога, а да Боргети, без смислене европске каријере, није у конкуренцији), Чичаритов рафал одјекнуо је на једном месту много више него на арени коју је саградила фармацеутска мафија; звекнуо је стотинама километара далеко, на најмањем стадиону у Енглеској, где се тужни, досадни, неинспиративни, неинвентивни Манчестер Јунајтед Луја ван Гала бламирао против Борнмута...

Док је Јунајтед исказивао своју немоћ на милион начина, са све неталентованим везистом Ником Пауелом као истуреним нападачем, са отупљеном оштрицом Мемфиса Депаја и узалудним трудом скупоценог Марсијала, док су његови навијачи вапили за било којим тренутком жеље и инспирације, док су проклињали Ван Галову затуцаност која их је оставила без правог, славе и голова жељног нападача, „њихов“ Мексиканац се спрдао са одбраном овогодишњег учесника Лиге шампиона, којима је наплатио све оне промашаје против Барселоне.

Ако то хтење и запаљивост нису довољно очигледни, проклета статистика свакако јесте: на последњих 12 утакмица Јунајтед је постигао равно 10 голова; на последњих 12 утакмица у свим такмичењима Хавијер Ернандез је постигао тачно 15 – умемо сви да рачунамо, али треба то рећи још једном: пет више од свих оних који неправедно троше доларе на Олд Трафорду, негдашњем Театру снова, који се претворио у велику спаваоницу у, стицајем околности и лоше конкуренције, готово самом врху Премијер лиге.

Оно што Јунајтеду тако болно недостаје – срце, агресивност, безобразлук – а за шта је Ван Гал, да се не лажемо, главни кривац, тога Чичарито има у изобиљу; то је нешто што је приметио још сер Алекс Фергусон, када га је безецовао као клинца, и то је нешто што његов неизабрани холандски наследник (јер је онај одабрани риђан отоич кренуо тренерском странпутицом) није схватио ни претпрошлог лета, када га је послао на позајмицу у Реал Мадрид, а још мање прошлог, када је одлучио да га се посве одрекне.

Ни то му није било доста, па је из тима одстранио још једног расног голгетера, можда већ благо времешног и без оног хитрог корака, али делотворног земљака Робина ван Персија; ако се може разумети први прелазни рок, када се одрекао Велбека за масан чек Арсена Венгера и неколико дрвеноликих играча, остајање без Чичарита и Ван Персија и очекивање да ће бескрајно талентовани, али премлади Марсијал или млади, али не толико нападачки оријентисани Депај моћи да га замене, обило се о прву главобољу Вејна Рунија, вероватно и даље најбољег енглеског играча, а свакако убедљиво најбољег енглеског играча који то ове сезоне ничим не показује.

Рунијеве повреде и безвољност, осећај засићености или само суштинско неразумевање са Ван Галовом наопаком тактиком – статистичари из агенције Опта кажу да Јунајтед има убедљиво највише пасова уназад од свих премијерлигаша, и да је, сасвим у складу с тим, проценат шанси које њихов везни ред направи на нивоу једног Сандерленда и Астон Виле, те да готово двотрећински просечни посед лопте не може да замаже јаловост екипе – тек Вејн је ове сезоне чешће неми посматрач дешавања на терену; било да је у копачкама или да прави „селфије“ на трибинама, његов допринос је ту негде једнак.

Било би гарант другачије када би Руни испред или уз себе имао Чичарита, момка с којим се разуме готово телепатски још од оне прве сезоне коју је Мексиканац провео у зборници Алекса Фергусона. Хиспаноамериканци често наиђу на зид плача у Енглеској, не одговара им ни клима ни стил игре, но Ернандез није био ни по чему класичан припадник своје нације, залуђене за фудбал али са комплексом више вредности од којег не виде да су њихова очекивања пренадувана.

Та прва сезона Чичарита у Енглеској била је из најлуђих снова клинца из Гвадалахаре, чијим венама је текао фудбалски ДНК – и његов отац, Хавијер Ернандез Гутијерез, који ће због упадљиво зелених очију добити надимак Чичаро, Грашак, па ће, и пре него што ће се испоставити да Хавијер Јуниор неће нарасти на изнад 175 центиметара, њему по службеној дужности припасти надимак Мали грашак, био је фудбалер, репрезентативац Мексика, члан поставе која ће на домаћем буњишту догурати до четврфинала Мундијала 1986 – и Хавијер млађи је, без сумње, био последњи велики трансфер-погодак црвеноносог махера из Шкотске.

Тринаест голова у дебитантској сезони у Премијер лиги, више од 20 у свим такмичењима – то је, пре њега, пошло за ногом и шишкама само Руду ван Нистелроју – награда која носи име по Мату Безбију за најбољег играча Манчестер Јунајтеда по избору навијача, и све је изгледало савршено по Мексиканца, рођеног поацхера, како би рекли Енглези, расног и природног нападача који ће од десет стопостотних шанси искористити девет, али ће онај један промашај надокнадити голом којем се нико не нада...

Са позним предвечерјем Фергусонове владавине и учесталим проблемима с главобољама и нервним завршецима, ствари су почеле да бивају све мање веселе за човека из домовине Панча Виље, Карлоса Фуентеса и Уга Санчеза; али ипак је успевао да буде златна девизна резерва у систему Дејвида Мојеса, који је имао безгранично поверење у Ван Персија и тек са клупе давао шансу Чичариту.

Није му то сметало: уместо да постане ударна песница Ђавола, претворио се у савршеног џокера, који би ушао да крпи рупе и спасава ствари, да покреће ствари са мртве тачке, да постиже најважније голове пред сами крај утакмице и да одржава ону Јунајтедову готово германску суровост: кажњавање противника када се дебела жена већ појави на позорници и припрема се да дуне у пиштаљку.

И у тој улози успевао је да одржи свој маестрални просек од једног гола на две утакмице; шта би данас навијачи Јунајтеда дали да могу да имају неког у кога би тако веровали...

Па, добро, то је макар јасно: дали би и Ван Гала лично.

Нимало летећи Холанђанин је још постмундијалског лета 2014. имао своју визију врха Јунајтедовог копља, Чичарито је обукао дрес са бројем 14 Реал Мадрида, који је нетом скинуо велики Ћаби Алонсо – седмица је, авај, била заузета – но његов пристанак да буде претпотоња рупа на најугледнијој и најскупоценијој фудбалског свирали могао је и морао, знајући његов темперамент, да буде само орочен.

После једне неуспешне и протраћене сезоне на Бербанеу (мада је и ту успео да стигне скоро до двоцифреног броја голова) Хавијер је био свестан да мора да тражи пашњаке нове, да спусти очекивања и поново се докаже на неком месту на којем ће најзад постати стандардан.

Требало је само мало љубави и не превише пара: када је последњег дана прелазног рока, док је Ван Гал нестрпљиво чекао авион из Монте Карла и стајао са таблом „Биенвенуе, Мартиал“ на манчестерском аеродрому, Хавијер Еернандез Чичарито се превише тихо укрцао на летелицу у правцу Вестфалије.

„Желео сам да се поново осетим важним и срећним“, искрено је казао када су га питали зашто се одлучио баш за Леверкузен, и то није била фраза: њему је потребно да га цене, поштују и воле, а ништа од тога није могао да добије од Холанђанина, који дефинитивно јесте велики стручњак, али никако да докаже да је остао макар пристојан мотиватор...

Направио је још једну мудру одлуку: Бајер је играо Лигу шампиона и био сасвим достојан такмац, што је Мексиканцу омогућило да буде под толико жељеним рефлекторима уторком или средом увече, а немачко првенство, брза игра и пуни стадиони дали су му самопоуздање и шансу да се размахне као оне прве јесени и пролећа у Манчестеру.

Ето шта ти је фудбал: она три гола којима је заокружио феноменална протекла два месеца – права је штета што Немци после наредног викенда (Бајер гостује Инголштату и ко не види шансу за још један хет-трик Чичарита, сада када им је Европа скинута са агенде, тај се грдно вара) иду на одмор, иначе би се серија несумњиво наставила – нису само разгалила Бундеслигу, него до суза довела један од два најпопуларнија клуба на Острву, који схвата да им, као у оној прастарој телефонској зафрканцији, баш фали Грашак.

Сваки његов дриблинг на Кислингово спуштање лопте, сваки онај гол против Гладбаха, подсетио их је на тренутке када су Бербатов и Чичарито, или Руни и Чичарито, или Ван Перси и Чичарито, могли да борнмуте и остале вест бромвиче толико залуде у последњих десет минута да ови не знају ни шта их је снашло, свака лопта у мрежи била је реwинд на оно чега их је Ван Гал лишио из неког свог каприца, сваки одлазак Фелаинија, Пауела или Швајнштајгера горе у казнени простор на чињеницу да Манчестер нема шпица, а да им је, парадоксално, један, и то њихов, и то срчан, тако лако, тако глупо прошао кроз прсте.