Сјећања - видео: Жорж Веа...!

Нападач који је променио историју фудбала. Играч којег је копирао Тјери Анри. Сиромашни дечак који је сакупљао отпатке да би преживео. Најбољи Африканац који је играо фудбал...

Фудбал 11.12.2015 | 00:00

Јачи од Дрогбе, бржи од Етоа, са техником Јаје Туреа у стању да пређе цео противнички тим и постигне гол, био је и остао највећи фудбалер којег је Африка подарила. Једини је играч са Црног континента који је успео да се окити звањем најбољег на свету. Златна лопта из 1995. године у његовим рукама није само луксузни фудбалски трофеј већ доказ победе талента, вере, васпитања и остварење сна једног дечака који је преживео ужасе ратом разорене земље. Жорж Тавлон Мане Опонг Осман Веа је једна од најчудеснијих прича у историји фудбала. И дефинитивно нешто најбоље што је свету дала несрећна афричка држава Либерија.

Жорж Веа је рођен 1966. године у селу надомак либеријске престонице Монровије. Отац механичар и мајка улична продавачица су се развели када је био мали и кренули свако на своју страну. У страћари која не испуњава најосновније потребе живота, одгајила га је побожна бака са још 12 унучади. Живот Жоржа Вее је био сурова борба откако је потрчао за лоптом. Са 11 година је почео да зарађује продавајући све што би нашао и сакупљајући пластичне флаше које је носио на отпад. Фудбал је био једина радост и олакшање, али имати велике фудбалске снове у бедној Либерији није баш најбољи пут за дете које се бори за голи живот.

Када је имао 13 година, присуствовао је језивом призору у комшилуку у којем су припадници војне хунте генерала Самјуела Доа масакрирале 13 официра и сарадника убијеног председника Вилијама Толберта. Мали Жорж је као и многи очекивао да следе бољи дана после Толбертове диктатуре да би врло брзо сазнао и осетио да је у држави почела још гора тиранија.

Фудбал је играо са крпењачама по прашини и није ни слутио где ће га та прелепа игра одвести на крају. Једноставно, није било нормално да неко из Либерије направи пристојну фудбалску каријеру. Земља сиромаштва, криминала, болести и корумпираних политичара није писта са које узлећу спортисти.

Бака која га је одгајала му је била све. Њен једини смисао живота је био да унучад направе нешто и побегну из те напаћење земље. Зато је пред Жоржа и осталу децу школа постављена као приоритет. Студирао је на строгом муслиманском колеџу, завршио курс и запослио се као сервисер у једној телекомуникационој компанији. Фудбал је играо онако успут... Као тинејџер је играо за аматерске локалне клубове, али о некој великој каријери није могао да сања.
"Сваки слободан тренутак сам користио за играње фудбала. Нисмо имали ни тренера, загревали смо се на своју руку и измишљали вежбе, а оно мало пара што би имали за себе смо стављали у фонд из које бисмо касније купили лопте и опрему", присећао се Веа тешких почетака.

И тако је у 20. години потписао за Мајти Барол, а већ после 10 утакмица за Инивинсибл Елевен. То су два највећа клуба у Либерији, али су на полуаматареском нивоу. Ипак, могао је да кући донесе новац од којег ће се породица прехранити. Зарадити тај новац од нечег тако тривијалног као што је фудбал у Либерији – пуна капа! Нови председник До је био љубитељ фудбала и врло брзо је снимио Веу. Чак је дао паре за одлазак Инвисибла на турнеју по Бразилу! Епски моменат за тамошњи фудбал. Убрзо је Веу промовисао у капитена репрезентације.

Прича о талентованом момку који има више голова него утакмица у клубу је прешла границе Либерије, па је Жорж прво одиргао неколико мечева за један клуб из Обале Слоноваче да би у јесен 1987. по њега дошао човек из камерунског Тонереа који је био професионални клуб и за који је раније играо чувени Роже Мила. Веа је експлодрао у једној сезони и неко у Европи је чуо за то. Тај неко ће се касније испоставити као истински геније за проналажење талената. Име му је Арсен Венгер. Као млад стручњак, тек је почео у Монаку.
"Позвао сам пријатеља у Африци и питао га да ли има неког нападача да ми препоручи. Јавио се после пар дана и рекао ми за Веу. Послао сам неког да га погледа и повратна информација је била да морамо што пре да га доведемо. Био сам мало скептичан, па сам погледао видео материјал. Довели смо га за 50.000 фунти", објашњавао је Арсен како је повукао један од најбољих потеза у каријери.

Монако је добио суви таленат до тада невиђених физичких предиспозиција. Требало је од талента направити модерног фудбалера. Веа је био висок, брз и имао је сјајан шут. Али и технички непоткован и тактички неписмен. Венгер је знао да од такве природне силе не може да прави голгетера предатора какви су у то време владали у Европи. Почео је да бруси дијамант и избрусио центарфора који је на неки начин и део револуције у европском фудбалу. Ромарио, Веа, нешто касније и Роналдо су били нападачи који су се осећали подједнако добро ван шеснаестерца као и у њему. Имали су огроман индивидуални потенцијал и сами себи стварали шансе за гол. У време када су и фудбалски стручњаци и фудбалске аналфабете предвиђале да ће Африканци завладати фудбалом, Веа је био ствар која се помно посматрала и на његов успон се гледало као на почетак доминације афричких фудбалера.

Веа је био играч око којег је Венгер створио дивну екипу у којој су били сјајна потугалска десетка Барош, те младићи Ђоркаеф, Пети, Тирам... У лето 1991. ова екстремно талентована екипа осваја Куп Француске победивши у финалу Дрим тим Олимпика из Марсеља за који су играли Пеле, Папен, Пикси још уздрман од болног пораза на Светом Николи од Црвене звезде. Следеће године су догурали до финала КПК где их је зауставио Алофсов Вердер. Веа је поготово блистао у еврокуповима и већ тада се уписао у тефтере богатијих и јачих европских клубова.

После слома Тапијевог Марсеља, у Француској се рађа нова сила. Медијски гигант Канал+ упумпава огроман новац у Пари Сен Жермен који по Француској почиње да купи све што пожели и наравно узима Жоржа Веу у лето 1992. године. ПСЖ у првој сезони са Веом завршава на другом месту иза Марсеља којем ће та титула бити одузета због чувеног Тапијевог скандала, а већ следеће сезоне на Парк принчева стиже пехар. Веа у тандему са Жинолом има кључну улогу у успесима Светаца, а као у Монаку и овде блиста на европској сцени.

У последњој сезони у дресу Пари Сен Жермена, Веа је био најбољи стрелац Лиге шампиона, а његов гол против Бајерна остаће уписан у историју фудбала. Новембарске вечери гледаоци на легендарном Олимпијском стадиону у Минхену присуствују чаролији. Жорж Веа попут оркана креће ка голу Бајерну остављајући пустош иза себе. Хелмер беспомоћно лежи и гута прашину, Жоржињо такође, Матеус покушава да затвори простор, а млади Мемет Шол се изгубљено окреће не знајући где је лопта која у том тренутку завршава у ракљама Оливера Кана који парадаом само додаје завршни тон овом фудбалском ремек делу.

Гол је уврштен на листу најлепших 60 у избору УЕФА, а најлуђе је што ће Веа убрзо постићи још лепши. За клуб са којим у том тренутку преговара о трансферу...

Милан те сезоне посрће у Серији А и врло брзо испада из трке за титулу са Липијевим Јувентусом. Берлускони је љут, али му Ариједо Браида шапуће на уво да је Жорж Веа играч који ће следеће сезоне све променити. Силвио се размишља, а Галијани већ тада има своју листу на којој су Бокшић, Казираги, Уедек и Шукер као кандидати за дрес Росонера којима је неопходно освежење у нападу после срцепарајуће вести да Марко ван Бастен и дефинитивно више никада неће играти фудбал.

Милан и Веа су се тог пролећа 1995. сусрели раније него што су планирали. У полуфиналу Лиге шампиона. Ситуација постаје паклена јер сви причају о доласку најбољег играча Парижана у редове следећег ривала, а Берлускони је чак тријумфално објавио да је све завршено?! Канал+ сипа отров у етар и тврди да од посла нема ништа, прети тужбама Милану и помиње цену од 20.000.000 немачких марака. Све очи су упрте у Веу уочи двомеча светаца и Росонера. Краљ Жорж како му је већ тада гласио надимак у Француској успева само једном да уђе у шансу на два меча, али је заустављен чудесном одбраном Себастијана Росија. ПСЖ је елиминисан укупним резултатом 0:3 у једном од најлепших плесова Дејана Савићевића који је симултанком зачепио уста лајавом Бернару Лами. Веа је био под рафалом критика и прозивки, али није одустао од трансфера у Милан.

Тог лета је Берлускони добро завукао руку у џеп. Прво је експлодирала бомба у виду Роберта Бађа из Јувентуса, а потом је стигао и Веа због којег су померане планине како би добио француски пасош јер је Милан имао вишак странаца у екипи.
"Довели сте ми конобара уместо фудбалера", нашалио се Фабио Капело када је претпоследњег дана маја Веа у белом оделу представљен у Милану.

Долази август и једна од најтужнијих ноћи за навијаче Милана, али и светски фудбал. Уочи почетка пријатељског меча са Јувентусом, у ципелама, фармеркама и кожној јакни, последњи круг око Сан Сира је отрчао Марко ван Бастен којег су проклете повреде послале у пензију.

Најбоља Миланова деветка одлази у историју, исте вечери за Росонере дебитује Жорж Веа са бројем девет на леђима. Милан је победио на пенале, а одлучујући ударац са беле тачке је извео Веа. Први и последњи. Никада више није шутирао пенал за Милан.

Да је шутирао и пенале, Веин голгетерски опус би сигурно био и богатији. Али статистика и бројке не играју никакву улогу када је у питању овај ас. Његов просек голова није запањујући. Само два пута је у сезони пребацио границу од 20 голова у свим такмичењима. Али голове које је давао Веа, остали нису могли. Дошао је у Серију А када та лига није имала конкуренцију у Европи, играо против најбољих одбрана света и излуђивао их. Његова снага и брзина, измисковани са техником, осећајем за гол и смртоносном завршницом су били смротносно оружје од којег није било одбране.

Повлачењем у средину и излетима ван шеснаестерца је развлачио савршено постављене италијанске шаблоне као жваку.
"Жорж Веа је имао највећи утицај на мене. Најбољи нападачи су он, Роналдо и Ван Бастен. Али Веа ми је био идол из детињства. Трудио сам се да га копирам и покупим оно најбоље од њега. Он је човек који је измислио нов начин играња за нападаче", описао је Тјери Анри боље од икаквог статистичког податка ко је био Жорж Веа.

Феноменалну годину из Париза, Веа је наставио и у Милану. Просто је незаустављив те 1995. године и на крају као вехунац стиже Златна лопта! Веа је изабран за најбољег играча света. Као први играч ван Европе који је освојио ласкаво признање, Веа је примајући Златну лопту показао и какав је човек.
"Он ме је направио овим што јесам. Научио ме је да истрајем, да живим као пристојан човек, да будем фер. Показао ми је пут европског живота, али је увек разумео моје афричке корене и поштовао их. Пустио ме да играм фудбал на свој начин. Овај трофеј посвећујем Арсену Венгеру", поручио је Веа у емотивном говору на свечаној церемонији.
“Седели су тамо Капело, Липи и многе фудбалске величине. Били су запањени да један фудбалер говори такве ствари и да направи такав гест. Он је феноменална особа која поседује неке вредности које играчи у Европи немају", захвалио се Венгер свом ученику.

Са Веом, Савићевићем, Бађом и Симонеом у атомском нападу, Милан је одмах узвратио ударац Јувентусу и повратио престо у Италији, а Веа је сезону завршио као први стрелац екипе.

Тек је почео другу сезону у Милану када је постигао ОНАЈ гол. Стандардни термин недељом у три, а сунце пробија кров Сан Сира тек толико да проашара сенку која је пала на травњак. Ривал је Верона. Неко из гостујућег тима је баш лоше иозвео корнер и дебело пребацио и другу стативу. Жорж Веа је примио лопту у свом шесанестерцу и кренуо... Где? Директно на гол Вероне! Попут гепарда са лоптом залепљеном за црвене копачке једе метре испред себе и долази на центар где наилази на једног, па на другог противничког играча који се сударају у немогућем циљу да га зауставе. Овај други чак не стиже ни да га прочупа за дрес. Децибели са трибина расту као да је у питању лансирање ракете. На двадесетак метара од гола наилази и на трећег Веронеза и шаље лопту са једне, а њега претрчава са друге стране. На кратко се одвојио од лопте и опет као неком магнетном силом се спојио са њом док улази у шеснаестерац Вероне одакле испаљује неодбрањив хитац у супротан угао.

Прославља гол и чини се одморан и свеж као да је лаганим касом мало трчкарао испред куће, а не као да је спринтао од гола до гола и на крају закуцао лопту у мрежу. Уморније делују саиграчи који су пришли да му честитају... Трибине Сан Сира су у неверици шта су управо виделе. Многи велики мајстори су шпартали тим легендарним тереном, али нико пре њих није урадио ОВО.

Поред магичног гола против Вероне, Веа је те сезоне био у центру пажње и због једног инцидента. Тачније, једног сломљеног носа. Милан и Порто су се састали у Лиги шампиона, а неретко прљави штопер Жорж Кошта са изгледом гангстера више него фуддбалера није бирао средства да заустави Веу. И тако га је у једном тренутку намерно нагазио док је Веа лежао после постигнутог гола и поломио му прст.

У реваншу је ситуација потпуно измакла контроли, а Кошта је уз расне увреде покушавао да испровоцира Веу и избаци га из такта. Завршено је тако што је побеснели Африканац ухватио Кошту у тунелу, пребио га к'о вола и поломио му нос, а Португалац је одмах потрчао пред ТВ камере да се пожали.

Та сезона и следећа ће за Милан бити прилично лоше, многе ствари ће се променити, али Веа никада није био слаба карика. У лето 1998. из Удина у Милан је стигао нови тренер Закерони и за собом повео свог миљеника и гол машину Оливера Бирофа. Веи је стављено до знања да је Немац прва нападачка опција. Бирофови небески скокови су опет вратили Милан на врх, али и у тој шампионској сезони Веа је имао велики утицај и постизао неке од кључних голова као например у дербију са Јувентусом.

Долазак Шевченка следећег лета је био знак да је Краљ Жорж завршио своје у Милану. Остао је још полусезону, опростио се голом за победу против Интера у 90. минуту и у јануару прешао у Челси.

Била је то она ера чудних Челсијевих трансфера. Задржао се шест месеци на Стамфорд Бриџу, потом исто толико у Манчестер Ситију, па још једна полусезона у Олимпику из Марсеља и то је био крај. Каријеру је закључио у Азији. Почео је у Африци, заблистао у Евбропи, а завршио у арапској Ал Џазири где је отишао само због новца.

Последњих година каријере више је био посвећен својој Либерији и хуманитарном раду него неком озбиљном фудбалу. Када је био на врхунцу славе, у Либерији је беснео грађански рат који је однео преко 100.000 живота. Његова популарност је била толика да су грађани Либерије крајем деведесетих желели да постане председник државе што је он и најавио током једног говора у УН 1996. године. Али земљом је владао сурови диктатор Чарлс Тејлор. Три дана после поменутог говора, око 70 припадника Тејлорове милиције је упало у Веину кућу у Либерији. Претукли су његове рођаке, силовали женске чланове фамилије и однели све вредности из куће. Порука је била јасна.

Веа се борио против свега што су пропагирали Тејлор и остали корумпирани политичари. Донирао је огроман новац у хуманитарне сврхе и помоћ најугроженијима. Појављивао се у народу, ангажовао се на разоружавању зараћених страна, водио кампању против учешћа малолетника у рату, борио се против ширења ХИВ вируса...

Коначно, 2003. године после пада Тејлорове тираније и његовог одласка у Хаг, Веа је ушао у политику и бацио рукавицу у лице моћницима који су разорили Либерију. На власт су се тада вратили припадници старог режима и Веа им је стао на црту. Кандидовао се на председничким изборима 2005. године и победио у првом кругу, али после кампање ширења страха и терора коју је спроводио његов противкандидат, поражен је у другом. Истог тог противкандидата је 2014. године почистио на изборима за Сенат Либерије освојивши 78 одсто гласова.

Веа је идол Либерије и како кажу лепак који држи ту земљу да се тотално не распадне. Његова каријера је доказ да ова земља може да произведе и нешто лепо осим ужасних ратова и епидемија тешких болести попут еболе. Либерија је прва афричка земља која је стекла независност, а Жорж Веа је први Африканац који је постао најбољи фудбалер на свету. Народ ове напаћене земље чека дан када ће Веа загосподарити Либеријом као што је то радио на терену против Бајерна или Вероне. Верују да Краљ Жорж све може сам. У фудбалу је заиста могао...