Анализа: Коме ће Новак, Роџер и Рафа оставити тенис?!

Новак Ђоковић, најбољи тенисер света који је у мају напунио 28 година, био је најмлађи четвртфиналиста на Мастерс турниру у Паризу. То је била потврда тенденције присутне већ неко време да искуснији тенисери “држе све позиције“, а да млађи тешко или никако не долазе до изражаја.

Тенис 15.11.2015 | 00:00

Данас се на тенис гледа много професионалније него раније, играчи се више чувају и логично је да им то продужава век, а ’бели спорт’ сада још више почива на физичком аспекту, што млађима успорава пробој.

Ти аргументи, иако валидни, не могу у потпуности да објасне осеку младих тенисера последњих година, а ова сезона била је можда и најлошија у том смислу.

Тренутно у Топ 20 једино су Томић (18. на АТП листи) и Тим (19) млађи од 25 година (Раонић и Гофан додуше имају још око месец дана до 25. рођендана), а међу првих 10 најмлађи је Кеи Нишикори, који ће крајем децембра напунити 26.

Међутим, у 21. веку и јесу скоро увек старији заузимали места у ужем врху, али су млађи вребали из прикрајка и могло се наслутити да ће у догледној будућности барем неки од њих постати део светске елите. Сада то није случај – у Топ 100 тренутно има 33 тенисера са 30 и више година, а само шесторица старости 22 године и мање.

На Вимблдону је у главном жребу било чак 37 играча са 30+ година, што је рекорд турнира, а на највећим такмичењима ретко је било места за млађе међу осам најбољих. Једино се на Аустралијан опену до четвртфинала пробио Ник Кирјос, Аустралијанац рођен 1995. године. На Ролан Гаросу је међу осам најбољих најмлађи био Кеи Нишикори (1989), на Вимблдону Вашек Поспишил (1990), а на УС опену Марин Чилић (1988).

Ништа боља ситуација није ни са Мастерс турнирима – најмлађи учесник четвртфинала био је Бернард Томић (1992), у Индијан Велсу и Шангају, Доминик Тим (1993) се до те фазе пробио у Мајамију, а Григор Димитров (1991) у Монте Карлу и Мадриду. Нико од њих није играо у полуфиналу.

Од генерације Димитрова, Нишикорија и Раонића већ смо се опростили у смислу да ће они тешко икада моћи да се приближе Ђоковићу, Федереру, Надалу или Марију, већ ће бити играчи ранга Цонге, Бердиха итд. То наравно никако није лоше, али Новак је и даље супериоран, Федерер са 34 добија лако све осим Ђоковића, а Надал је своју најгору сезону у последњој деценији завршио на петом месту на АТП листи. У последње две године умешао са Стан Вавринка (30) и то је одмах донело нову димензију тенису – новог “непожељног“ ривала у завршници, некоме новог љубимца, а свима нама више узбудљивих и квалитетних мечева.

Да би таквих мечева било још више, јасно је да је потребна свежа крв, али питање је има ли тренутно таквог врхунског талента на АТП туру. Година 2015. рекла нам је “нема“, али може ли већ следећа сезона да донесе потврдан одговор?

У свакој причи о будућим звездама прво исплива име Ника Кирјоса, и то са разлогом. Поседује снажан, али и разноврстан сервис, гаји агресивни стили игре ослањајући се превасходно на форхенд, али ни на бекхенду није непоправљиво лош. Уз то, не плаши се велике позорнице, напротив, ужива у њој. У будућности ће морати да унапреди технику, вероватно чешће и да завршава поене на мрежи, као и да постане стабилнији и стрпљвији у дужим разменама.

Већ је два пута играо у четвртфиналу Грен слем турнира (Вимблдон 2014, Мелбурн 2015), у биографији има тријумфе над Надалом, Федерером и Вавринком, али над његовим именом стоје два велика знака питања. Први је његов темперамент – контроверзним понашањем себи ствара додатни притисак, а то по правилу има негативне последице, као што смо видели после инцидента са Вавринком у Монтреалу. Уз то, и на терену уме да буде аутодеструктиван и да вуче лоше одлуке у низу.

Хајде да претпоставимо да се то може средити сазревањем, уз мало дисциплине и адекватне савете (Лејтон Хјуит му је ментор), али његова склоност повредама очигледна је – леђа, лакат, раме, скочни зглоб, списак је већ предуг за 20-годишњег момка.

Ове сезоне имао је скор 24-19, а осим четвртфинала у Мелбурну, играо је четврту рунду на Вимблдону и стигао до полуфинала Куала Лумпура. Тренутно је 30. на АТП листи, а током године држао је и до сада свој најбољи ранг – 25. позицију.

Сушта супротност Кирјосу јесте његов више од годину и по дана млађи колега Борна Ћорић – изузетно зрео за своје године, млади Хрват фокусиран је на успех и на оно што треба да ради како би до њега дошао. Говорили су да подсећа на Ђоковића из тог периода и то је заиста истина – висока спортска интелигенција, брзо увиђање слабости противника и могућност да се прилагоди тактика у складу са тиме. Такође слично Новаку у раним данима, форхенд му није довољно потентан и не успева увек да заврши када добије кратку лоптицу по средини.

Лепо се креће по терену, техника му је беспрекорна и делује као да је на правом путу – сваки ударац му је добар и има потенцијал да буде још бољи. У зависности од тога колико брзо успе да се унапреди и склопи коцкице, зависиће и његов напредак.

Ове сезоне има скор 26-28, играо је у два полуфинала (Дубаи и Ница) и освојио челенџер у Колумбији. Дошао је до свог најбољег пласмана (33. позиција), тренутно је 45. на АТП листи, али очекивало се да ће показати више у дуелима са јачима од себе. Истина, савладао је Марија у Дубаију, али уз свесрдну Шкотову помоћ, узео је и сет Вавринки, али углавном није био конкурентан у мечевима са играчима из Топ 20.

Ипак, за сада све иде “према распореду“ и од Борне се у 2016. години очекује улазак у Топ 30, уз неки “бум“ на већем турниру. Уз мало среће, ни место у првих 20 није недостижно.

Хјеон Чунг, 19-годишњак из Јужне Кореје, добио је награду за играча који је највише напредовао на АТП туру – био је 173. на свету, ове сезоне освојио је четири челенџера и играо је четвртфинале у Шенжену, па је сада на 51. позицији на АТП листи.

Воли да удара равно, бекхенд му је за нијансу агресивнији, а уз то је и прилично брз. У другом колу УС опена изгубио је од Стана Вавринка у три тај брејка и управо тај меч показао је колико му недостаје искуство на највишем нивоу – у сваком сету имао је шансе, али би се у тим тренуцима стегао. Зато Чунг треба да остави челенџере иза себе и да срећу потражи на највишем нивоу – једино тако моћи ће да напредује и да спозна своје границе.

Каже да се угледа на Ђоковића “јер му је игра фантастична и веома је јак ментално“. Отац и старији брат такође су му се бавили тенисом, а видећемо хоће ли следеће сезоне успети да постане најбоље пласирани Корејац у историји – Хјунг-Таик Ли био је 37. на АТП листи 2007. године.

Аустралијанац Танаси Кокинакис има 19 година и тренутно је 78. на свету, што је девет места слабије од његовог највишег пласмана. Ове сезоне имао је скор 13-19, у Индијан Велсу је дошао до осмине финала, на Ролан Гаросу до трећег кола, али је попустио у другом селу сезоне.

Највеће победе остварио је над Фоњинијем, Шардијем, Долгополовом, Гарсија-Лопесом и Томићем – то су све солидни играчи и охрабрују ти тријумфи упркос томе што се од Танасија можда и више очекивало. Висок је 196 цм, омиљени ударци су му форхенд и сервис, али за сада је утисак да му је игра помало праволинијска и да мора нечим да је “зачини“. Времена наравно још има.

Списак петорице најмлађих играча у Топ 100 закључује Александер Зверев, момак рођен 1997. године који је тренутно 81. на АТП листи. Тони Надал рекао је да му се Зверевова игра много допада и предвидео му је блиставу будућност, а Немац је ове године на Туру имао скор 14-17.

У Мајамију је из квалификација дошао до друге рунде, али је најбоље резултате остварио у другом делу сезоне – полуфинале у Бастаду и четвртфинале на турниру из Серије 500 у Вашингтону, где је победио Андерсона и Долгполова и пружио пристојан отпор Чилићу. Постао је најмлађи четвртфиналиста у главном граду САД још од Ендија Родика 2000. године.

Како су приметиле поједине стране колеге, искрен је у анализи својих недостатака и опуштен је у комуникацији, мада му није страно да уђе у расправу са судијама. Воли да игра са основне линије, прилично је константан и као млађи је волео више да се повуче, иако је и те како способан да диктира ритам и да прави винере. Израстао је до 198 цм и сада ће морати да игра агресивно, што је и почео да чини у последње време. Самопоуздања му не недостаје, каже да му је узор Роџер Федерер и надамо се да ћемо Александера у 2016. години чешће виђати на највећој сцени.

Делује и да се Бернард Томић напокон уозбиљио и искристалисао своју игру, а Доминик Тим мора да буде конзистентнији и за нијансу стрпљивији ако мисли да направи додатни искорак. Џек Сок (23) ове сезоне је такође одиграо неке мечеве који су наговестили да би могао да се подигне на још виши ниво и да изађе из америчког шаблона “само сервис и форхенд“, а 22-годишњи Јири Весели и даље превише осцилира.

Шта год да се догоди у 2016, биће то још један интересантан наратив који ћемо пратити – да ли талентима нове генерације недостаје квалитет или је тенис дефинитивно постао спорт у којем се врхунац каријере углавном дешава после 25. године?