Бата Живојиновић: Фали ми син, вратите ми га

Нисмо се усудили да притиснемо прекидач за звоно. Куцали смо... И, куцали на врата. Иза тих врата чула се Лула, Батина жена и љубав већ шест деценија.

Свијет 25.10.2015 | 11:20

- Улазите, већ смо прочитали репортажу - казала је, отварајући уз осмех. - Бата вас чека.

То "репортажу смо већ прочитали", охрабрило нас је да се суочимо са оцем који пет година није видео сина. Шта да га упитамо? Шта, после поздрава, прво да му кажемо?

Дом Живојиновића, недалеко од београдског Каленића, иза топлине Лулиног осмеха, био је и онај, за сва времена меморисани, Батин глас.

- Шта сте се укипили, улазите!

И, ушли смо у кућу у којој је неприкосновено, шумадијско, мушко - домаћинско. А, глас глумачке легенде којем је на поклоњење "пала" читава кинеска сила обожавалаца. И она, коју памте и поштују генерације овдашњих српских филмофила. Као што је памте и у бившим југословенским републикама, без обзира на то ком народу и којој вери припадали.

Али повод наше посете није била - та легенда. Повод је била управо репортажа о Батином и Лулином сину Миљку, његова прича коју је после девет година прогона, поверио управо "Новостима".

- Све смо ми то прошли, заједно с њим, и све ми то знамо - каже Бата.

Чврст стисак руке. Жив поглед, готово ватрен упркос четворогодишњој везаности за колица и преживљеним свакојаким ударима после којих је, ваљда, само он "Валтер", могао да прегура. И да се, из "отписаних" придигне у "неотписане", како би себи и Лули испунио једну једину жељу - да дочека сина. Загрли га... Па, после... како год буде.

Имате ли, Бато, снаге да разговарамо о Миљку, питамо Велимира Живојиновића.

А он, дотеран, утегнут, намирисан. У тренутку извио се из оних несрећних колица. И, као да је желео да крене у сусрет. Коме, до сину!

- А, имате ли ви снаге да чујете моју причу - сударило се његово, са нашим питањем.

И, почела је прича којој није било потребно ниједно једино питање.

- Мој Миљко, мој син, ја га зовем: кућо моја, једина, осуђен је без суђења. Осуђен да нема право да, сад, када ми је најпотребнији, буде ту, уз мене. Уз мајку. Какав је то суд, питам вас... Ето, питам вас, кад већ од других одговора нема.

Ћутимо.

- А!? Ви нисте одавде - каже, уз онај препознатљиви осмех некадашњег шерета. И тај, Батин осмех, нагло нестаје. Поглед удара у зидове. У породичне фотографије. У неко време, давно време. Несрећа овог човека, великана нашег глумишта, готово је опипљива.

- Сањам га, стално га сањам. Ноћу покушавам да устанем. Тражим га...

Батина Лула додаје:

- И мене пробуди док га дозива...

Бата пресеца Лулине речи:

- Чекај Луло, не треба ми преводилац.

А она, његова Лула, као породична лоза која би да савије и сакрије немерљиву породичну несрећу, подређује сопствени бол Батиној потреби да први пут исприча неправду која их је погодила.

- Има ли икога да каже, да објасни, шта смо ми, шта је наш син тачно... а то тачно да каже, толико згрешио, да сви, заједно, оволико патимо. Да дете своје пет година не видимо. Да могу, ја бих уз њега био. Али, везали ме уз ова колица, и болест и старост.

Ред горчине, па поново осмех и шала:

- Мада се ја осећам младим - казао је Бата Живојиновић. - Заправо, осећам се тако да још морам да трајем, јер морам да га дочекам. Ево, кажите му, пошаљите му фотографије да види: добро изгледам. Како и не би, кад ме негују руке овакве, моје жене.

Намигнуо је Лули, затражио цигарету коју крије од лекара, нудио нас кафом и ракијом, каже: "Тргните коју, што да не, ви сте новинари, а иза те ваше професије нико не стоји, лакше вам је да то прихватите, кад мало тргнете".

- Жив човек, шта ћете - додаје, док нам чита мисли: да ли је икада, и ако није, зашто није, тражио какву помоћ од оних који би могли да помогну да се агонија ове породице коначно заврши. Да помогну да Бата Живојиновић не заспи са неоствареним сном.

- Зашто? Кога? Никад никог нисам молио. На шта би то личило, ето, ви ми одговорите: на шта бих ја личио себи да неком кажем "вратите ми сина, вратите га, ја гарантујем да није крив. Знам да није".

Време, као песак кроз прсте, цури. Велимиру Бати Живојиновићу стиже терапеут. Он каже:

- Овим терапеутима се стално нешто жури. А ја, ја имам времена. Е, имам га док Миљко не дође.

Извор: Вечерње НОВОСТИ