Анализа: Четврто мјесто – успјех или неуспјех?!

Одмах да се разумемо, бити међу четири најбоља у Европи у било чему резултат је достојан поштовања.

Кошарка 23.09.2015 | 00:00

Међутим, с обзиром на контекст који сачињавају игре Србије у групној фази, најављени циљеви пре почетка Евробаскета и објективна шанса која се указала, реално је закључити да смо дан после краја такмичења сви разочарани. Највише играчи и стручни штаб, а онда и навијачи.

За разлику од прошлогодишњег Светског купа, Србији је форма опадала како је турнир одмицао. Нисмо смели да се коцкамо у првој фази, група је била прејака да бисмо форму темпирали за касније, али тада је достигнут врхунац – по преласку у Лил изгубљена је течност у нападу, мало и агресивности у одбрани, а притисак фаворита учинио је игру стегнутом и не толико тимском као што смо навикли.

Изврсним играма у групи ’Орлови’ су заслужили лакши пут до финала – без намере да се ико потцени, пут Финска-Чешка-Литванија био је као да смо га сами цртали, на другој страни остали су Шпанија, Француска и Грчка.

Међутим, у једној утакмици може све да се деси, летос смо од тога профитирали, а сада нам је управо то дошло главе. Може да се каже да су у полуфиналу одлучивале нијансе, али овај тим Србије квалитетнији је од Литваније бар за десетак поена, тако да до тих нијанси није смело ни да дође.

Ипак, дошло је до тога да одлучује неизвесна завршница, али меч је заправо изгубљен много раније. Ко је погледао довољан број утакмица, зна када је тим заслужио да последња лопта уђе или да фаул буде свиран. Овако, надали смо се чуду, али ток меча, пропусти у игри и несрећни случајеви на појединим детаљима указивали су на то да петак није наш дан.

И није био, заустављена је Србија на корак до сна, а победу у мечу за треће место са домаћином Француском мало ко је и очекивао.

1. Без даха у завршници. Милош Теодосић и Немања Бјелица водили су наш тим кроз цео Шампионат – били су наши најбољи играчи у првој фази и вукли су конце и у прва два сусрета елиминационе фазе. Међутим, у последња два меча уследио је пад.

Теодосић у мечу са Литванијом није могао да се искобеља из агресивне одбране противника и да пронађе своја луцидна решења – Казлаускас, тренер који је са њиме радио у ЦСКА, одлично га је скаутирао и у потпуности зауставио.

У полуфиналу са Литванијом Теодосић је чак био и неприметан у одређеним интервалима меча, што за њега није уопште карактеристично – он обично или много доприности или брља, али врло ретко је неприметан. И у томе се видео учинак литванске одбране – дао је Тео 16 поена, али његов утицај на игру Србије био је ограничен, што за наш тим никако не ваља. Постао је потом индиспониран и у одбрани, па су га ривалски бекови лако пробијали. За разлику од Светског купа, Теодосића шут за три није служио током целог Шампионата – убацио је само 22% покушаја (12-54).

Бјелица је познат као поуздан играч који је обично користан екипи и када није у најбољем издању. Међутим, трагове несигурности видели смо још у мечу са Чешком – проблеми са контролом лопте и некарактеристични пропусти на скоку и у одбрани. То се наставило и у мечу са Литванијом, где је губио дуеле са Кузминскасом и ухватио само три лопте. Ипак, проблеми са скоком и недостатак корекције у одбрани у последње две утакмице не могу се свалити само на Бјеличина леђа, друга је ствар што смо навикли да је он најактивнији на том пољу. Када се све сабере и одузме, Бјелица је био наш најбољи играч на Евробаскету.

2. Прошло лето као мерило. Водећем тандему нашег тима очигледно је била потребна помоћ у тешким тренуцима. Или чак и раније како би они максимално свежи дочекали одлучујуће битке. Богдан Богдановић и Никола Калинић, за разлику од Светског купа, нису ту помоћ пружили у довољној мери.

Богдановић се мучио са повредом леђа, што је било очигледно од старта јер није са уобичајеном одлучношћу кретао на продор. Трудио се да допринесе на друге начине, имао је по неколико асистенција и, упркос не баш сјајном проценту, погађао је шутеве када су они били потребни, нпр. у мечевима са Шпанијом и Финском. Ипак, током целог ЕП Богдан је за три поена шутирао 13-48 (27%), укључујући и 1-7 у полуфиналном мечу са Литванијом. Нико разуман не може га кривити за последњи напад у мечу са Литванијом – као што смо рекли, тај дуел изгубљен је раније. Ипак, у том покушају крије се речита симболика, Богдановић је у одсудном тренутку покушао да поентира на начин који му није ишао током целог турнира – продором. То је и парадигма целог нашег полуфинала.

Иако је бљеснуо још код Дуде Ивковића, Калинић је тек прошлог лета био истинско откровење, доносио је нашем тиму преко потребну ињекцију адреналина – закуцавањима, рампама, офанзивним скоковима. У овом тиму као да није имао дефинисану улогу и нисмо видели много од тог Калинића из Шпаније. У просеку је на ЕП играо за 3,4 минута мање него на Светском купу, али му је минутажа била испресецана и утисак је као да је играо још мање. Заблистао је у дуелу са Турском, али у последња два меча одиграо је само по седам минута – да ли је узрок повреда (носио је завој око ручног зглоба) или нешто друго, тек после блиставе клупске сезоне очекивао се Калинићев већи утицај на игру.

3. Без дубине у рекету. Управо се ту видела највећа разлика у односу на прошло лето – Крстић се повукао и изгубили смо релативно сигурну опцију на посту и човека који је имао ауторитет код судија, а нисмо могли да рачунамо ни на Бобана Марјановића. Оно што је нашем тиму недостајало јесте заштита обруча – Мирослав Радуљица одиграо је добро у нападу, али никада није био сила у одбрани.

На почетку Евробаскета деловало је као да би Огњен Кузмић могао да буде откровење, али није превазишао почетни страх. Он има 25 година, али праву кошарку играо је једино у НБДЛ, што значи да му недостаје такмичарског искуства, вероватно се још није суочавао са сличним притиском. Има дуге руке, брз је за центра и може да буде врло добар у одбрани и скоку, надамо се да ће нам то показати наредних година.

Петорка са Бјелицом и Ерцегом у рекету током већег дела ЕП деловала је одлично – у нападу смо имали ширину и генерално смо тиме добијали много више него што смо губили. Тако је било све до полуфинала, али у последња два меча у потпуности смо надскакани, 40-29 против Литваније и 43-29 против Француске.

Утисак је да је Никола Милутинов могао раније да добије шансу, можда у групи док се Радуљица још мучио са формом, па би тако нови центар Олимпијакоса бар донекле стекао сигурност и рутину у случају уласка у игру у каснијој фази такмичења. Милутинову је скок главно оружје, у дресу Партизана сасвим добро се носио и са Марјановићем, па се чини да би био користан када смо имали проблема са контролом скока, бар на који минут.

4. Икс фактор. Од Немање Недовића добили смо неколико правих минијатура, почев од меча са Шпанијом на старту такмичења, али и даље му недостаје континуитет, као и више рационалности у игри. Марко Симоновић је у мечу са Чешком закључао Шилба и био је неко коме је селектор Ђорђевић поверавао посебне задатке, а сличну улогу, само у мањој мери, имао је и Драган Милосављевић. Свој посао обавили су коректно. Зоран Ерцег преломио је меч са Чешком и био је врло добар током већег дела Шампионата, али последња два меча нису била кројена за играча његових особина – превише грубе игре и туче под кошем, а у томе се Ерцег не сналази. За 23 минута у мечу са Литванијом није ухватио ниједну лопту. Стефан Марковић један је од најконстантнијих и најискуснијих у нашем тиму, а ништа се није променило ни сада, није га без разлога Ђорђевић назвао вођом после пораза од Француске.

5. Селектор. Када се доживи пораз, онда се по обичају појави много генерала који би у тој бици паметније војевали. На избор играча Ђорђевићу се нема шта замерити, ипак је ова екипа везала седам победа, док је осовина тима слична као прошле године. Ипак, Србија није била психички спремна да се избори са притиском фаворита – имали смо две опомене, против Финске и поготово против Чешке, али то није било довољно да нас растерети у полуфиналу. Ђорђевић је против Литваније много мешао тражећи праву петорку, па је нешто мање од минута у последњој четвртини на паркету чак била постава Марковић, Недовић, Милосављевић, Калинић, Ерцег, која се до тада није нашла заједно у игри. Ни та ванредна мера није успела, а Сале Национале на тајм аутима није успео да тргне екипу из летаргије и деловао је несигурно први пут откад је преузео кормило Србије. Ипак, у Ђорђевићу смо на дуже стазе добили селектора којем играчи верују, а и он ће као тренер расти с овом екипом, као и са Панатинаикосом у клупској сезони.

6. Земља кошарке. Французи су се брже опоравили од полуфиналног пораза, али ми смо такви какви смо, и такав менталитет доноси и много позитивних ствари. Такође, то што смо остали без медаље не значи да живимо за кошарку ишта мање него прошле године. Полуфинални пораз тешко је пао и играчима и стручном штабу – зато треба да будемо уз њих и да им се још једном захвалимо што су поново жртвовали своје лето не би ли обрадовали нацију. А треба да им се захвалимо и на томе што уопште расправљамо о томе да ли је четврто место успех или не, то значи да су српској кошарци поново поставили високе стандарде. Главу горе и видимо се у Рију.