Шта је живот него један трен? Прочитајте ово!

У старачком дому преминуо је један човек по имену Мак Филисер, за кога су сви веровали да нема ништа вредно да остави за собом. Ипак, су погрешили...

Наиме, сестре су међу његовим стварима пронашле песму чијим садржајем су биле импресиониране. Једна од њих однела је копију песме у Мелбурн, а одатле се песма проширила по целом свету. Преносимо вам је у целости!

Џангризави старац

Шта видите сестре?... Шта видите?

Шта мислите... кад гледате у мене? Џангризавог старца... не посебно мудрог,

Несигурног из навике... са лутајућим погледом?

Коме храна цури... а он не одговара,

Када гласно кажете... волела бих да се потрудиш!

Који наизглед не примећује...ствари које чиниш.

И који увек губи... ципелу или чарапу?

Који, опирао се или не... пушта да радиш по вољи,

Са купањем и храњењем... да испуниш дуги дан?

Да ли то мислиш?... Да ли то видиш?

Онда отвори очи сестро, јер не гледаш у мене.

Рећи ћу ти ко сам... док седим овде тако мирно.

Док радим шта желиш... док једем по твојој вољи.

Ја сам дете од десет... са оцем и мајком,

Браћом и сестрама... који воле једни друге.

Младић од шеснаест... са крилима под петама

Који сања да ће ускоро... љубав да спозна.

Младожења од скоро двадесет... моје срце

поскакује.

Сећам се заклетве... коју сам обећао да ћу одржати.

Са двадесет и пет, сад... имам децу своју.

Која ме требају да их водим... и срећан, топао дом да им обезбедим.

Човек од тридесет... Моји млади расту брзо,

Везани једни за друге... везама које ће да трају.

Са четрдесет моји млади синови... су одрасли и отишли,

Али моја жена поред мене је... да осигура да не жалим.

Са педесет, поново... бебе се играју око мојих колена,

Поново знамо децу... ја и моја вољена.

Мрачни дани су преда мном... моја жена сад је мртва.

Гледам у будућност... и тресем се у страху,

Пошто моји млади сада... имају младе своје.

И мислим о годинама... о љубави коју сам знао.

Сад сам стар човек... и природа је окрутна.

Шала је учинити старост... да изгледа будаласто.

Тело, оно се распада... снага и грациозност, напуштају ме,

Само камен остаје... тамо где је некад срце било.

Али унутар ове старе лешине, младић и даље борави.

И с времена на време... моје рањено срце нарасте,

И сећам се радости...и сећам се боли.

И волим и живим... живот испочетка.

Мислим на године, премали их је број... које су прошле пребрзо.

И прихватам просту чињеницу... да ништа не може да траје.

Зато отворите очи људи... отворите и видите.

Не џангризави старац.

Погледајте ближе... видите... МЕНЕ!

Извор: Србија данас