Šta je život nego jedan tren? Pročitajte ovo!

U staračkom domu preminuo je jedan čovek po imenu Mak Filiser, za koga su svi verovali da nema ništa vredno da ostavi za sobom. Ipak, su pogrešili...

Naime, sestre su među njegovim stvarima pronašle pesmu čijim sadržajem su bile impresionirane. Jedna od njih odnela je kopiju pesme u Melburn, a odatle se pesma proširila po celom svetu. Prenosimo vam je u celosti!

Džangrizavi starac

Šta vidite sestre?... Šta vidite?

Šta mislite... kad gledate u mene? Džangrizavog starca... ne posebno mudrog,

Nesigurnog iz navike... sa lutajućim pogledom?

Kome hrana curi... a on ne odgovara,

Kada glasno kažete... volela bih da se potrudiš!

Koji naizgled ne primećuje...stvari koje činiš.

I koji uvek gubi... cipelu ili čarapu?

Koji, opirao se ili ne... pušta da radiš po volji,

Sa kupanjem i hranjenjem... da ispuniš dugi dan?

Da li to misliš?... Da li to vidiš?

Onda otvori oči sestro, jer ne gledaš u mene.

Reći ću ti ko sam... dok sedim ovde tako mirno.

Dok radim šta želiš... dok jedem po tvojoj volji.

Ja sam dete od deset... sa ocem i majkom,

Braćom i sestrama... koji vole jedni druge.

Mladić od šesnaest... sa krilima pod petama

Koji sanja da će uskoro... ljubav da spozna.

Mladoženja od skoro dvadeset... moje srce

poskakuje.

Sećam se zakletve... koju sam obećao da ću održati.

Sa dvadeset i pet, sad... imam decu svoju.

Koja me trebaju da ih vodim... i srećan, topao dom da im obezbedim.

Čovek od trideset... Moji mladi rastu brzo,

Vezani jedni za druge... vezama koje će da traju.

Sa četrdeset moji mladi sinovi... su odrasli i otišli,

Ali moja žena pored mene je... da osigura da ne žalim.

Sa pedeset, ponovo... bebe se igraju oko mojih kolena,

Ponovo znamo decu... ja i moja voljena.

Mračni dani su preda mnom... moja žena sad je mrtva.

Gledam u budućnost... i tresem se u strahu,

Pošto moji mladi sada... imaju mlade svoje.

I mislim o godinama... o ljubavi koju sam znao.

Sad sam star čovek... i priroda je okrutna.

Šala je učiniti starost... da izgleda budalasto.

Telo, ono se raspada... snaga i gracioznost, napuštaju me,

Samo kamen ostaje... tamo gde je nekad srce bilo.

Ali unutar ove stare lešine, mladić i dalje boravi.

I s vremena na vreme... moje ranjeno srce naraste,

I sećam se radosti...i sećam se boli.

I volim i živim... život ispočetka.

Mislim na godine, premali ih je broj... koje su prošle prebrzo.

I prihvatam prostu činjenicu... da ništa ne može da traje.

Zato otvorite oči ljudi... otvorite i vidite.

Ne džangrizavi starac.

Pogledajte bliže... vidite... MENE!

Izvor: Srbija danas