Анализа: Како је Чиле освојио Копа Америка?!

Тридесет три рудара, Ернесто Сабато и хватање за м..а! Нацији за Копа Америка 2015. није била довољна стварност. Када имате велики сан, стварност је ту само да вам помогне да се не пробудите.

Фудбал 06.07.2015 | 23:40

Касно увече, 3. августа 2010, Хуан Карлос Агилар започео је своје путовање аутобусом, путовање дуго више од 1.500 километара, да би стигао до рудника бакра Сан Хозе, крај места Копијапо, на ободу пустиње Атакама, из своје кишне шуме покрај Валдивије. Раул Бустос кренуо је наредног јутра, из лучког града Талкауана, 1.200 километара јужно од рудника. Путовао је пејзажима испуњеним тракторима, житоносним пољима, срцем чилеанске пољопривреде, прошавши кроз Талку, у којој је Хосе Енрикез, високи, смерни хришћанин, ушао у аутобус.

Марио Сепулведа, 42-годишњи отац двоје, кренуо је из предграђа Сантјага, око 800 километара далеко.

Разговарали су о фудбалу, о чему би друго.

Свега 36 дана раније, 28. јуна - Срби би рекли на Видовдан – репрезентација Чилеа, најпријатније изненађење прве фазе Светског првенства у Јужној Африци, испала је у осмини финала од Бразила, 0:3. Момци које је окупио Марсело Бијелса одавно су важили за најталентованију генерацију у историји чилеанског фудбала, бољу чак и од оне која је 1962, када Сепулведа још није ни рођен, пре убиства Салвадора Аљендеа, пре страховладе Аугуста Пиночеа, била трећа на свету.

Најзад су, на великој позорници, то доказали. Играли су лепршаво, без кочница – а како би Бијелсини пулени уопште могли да играју? – и нација из дугуљасте земље која је постала амалгам белаца, местизоса и Индијанаца, у Алексису Санчезу, Умберту Суазу и Артуру Видалу видела је нове хероје.

А у Хорхеу Валдивији, чаробњаку с лоптом, препознали су новог Лудака. Валдивија је био једини који је могао да стане у копачке Мигела Анхела Гамбое, најживописнијег чилеанског играча свих времена, који је своје трикове осамдесетих продавао дуж читавих Анда, све тамо до планина Сијера Мадре, у Мексику.

Ла Риоја је испала од учитеља, али Чиле је био поносан. На игру, на понашање, на ентузијазам тих младих момака у дресовима јаркоцрвене боје. Марио Сепулведа још је у путној торби, спакованој у трбух аутобуса, чувао насловну страну најтиражнијег дневног листа Ла Цуарта од 29. јуна 2010. „Хвала вам за све, децо“, писало је преко фотографије на којој тужни стоје Марсело Бијелса и голман Клаудио Браво, тада познат само загриженим навијачима Реал Сосиједада.

Камен који сачињава планине северно од Копијапа створен је од Земљине магме пре више од сто четрдесет милиона година. Кроз њега струје жиле минерала. Најбоље се виде из саме утробе рудника, дубоког онолико колико су највеће грађевине на планети високе. Око шест километара дуга је вожња до самог дна, а тамо, где се бакар ископава још од 1889, све изгледа као велики град. Ту су путеви, направљени експлозијама и машинама, ту су кањони, температура скаче и пада као у правом граду, однекуд се појављује и поветарац. Путеви имају своја саобраћајна правила и своје саобраћајне знаке.

У рано јутро 5. августа, око 600 метара под земљом, ноћна шихта је завршавала посао, прву смену после одмора. Мушкарци у зноју свог тела сакупили су се у једној пећини, где су чекали камион који ће их одвести на четрдесетоминутну вожњу до површине. Током смене, чули су комешање и претпоставили да се негде догодио одрон камена. „Рудник као да плаче“, рекао је неко.

Хозе Енрикез ће касније причати да је колапс до рудара дошао као јак звук, као да се неки огромни небодер руши директно иза вас. „Готови смо“, рекао је један младић. Сепулведа је уперио батеријску лампу у његово лице. Смртни страх настанио се за само трен у крвавим очима.

Млади рудари су очајавали. Они старији, иако на први поглед смиренији, били су још горег расположења. Најискуснији међу њима већ неколико пута су били заробљени под земљом. Али никада овако. Никада без излаза. Никада са толико мало ваздуха.

Сепулведа ипак није желео да посустане, ни да се преда. Почео је да узвикује чувену (вулгарну) чилеанску узречицу: Томар ла хуева!

„Ухвати га за муда.“

Хорхе Сампаоли, рођен надомак Розарија, претпостављао је да је добио посао новог селектора Чилеа само зато што је најбољи ђак Марсела Бијелсе. Нигде се као код њега није примио тај пелцер авантуризма, и Чилеанци су се горко кајали што су после Бијелсе, макар и накратко, одабрали опрезног Клаудија Боргија.

Када живите у Чилеу, на трусном подручју које је свету дало и бакар и земљотресе и Аљендеа и Ускршња острва са главатим споменицима, не стоји вам да будете толико опрезни.

„Томар ла хуева“, рекао је Сампаоли Гарију Меделу у свлачионици, 4. јула 2015. године, пет година после пораза од Бразила, пет година од драматичне, инспиративне, умало погибељне епопеје чилеанских рудара о којима је причао цео свет. Цртаће се тај Сампаолијев гамбит у школама за струку: Марсело Дијаз је играо као Маскерано, скроз у задњој линији, а Гари Медел је зато добио аусвајз да хвата за м..а, да јури, задиркује, напаствује, урнише, нервира, избацује из такта Лионела Месија, најбољег играча света, рођеног на тридесетак километара од обданишта у које је ишао селектор Чилеа.

И успео је: она британска агенција која уме да израчуна и колико влати траве има на Националном стадиону у Сантјагу, саопштила је да је Лео Меси додирнуо лопту свега 63 пута за 90 минута. Много мање него на било којој другој утакмици на 44. такмичењу под именом Копа Америка.

Живот Марија Сепулведе био је непрестана борба. Мајка му је преминула на порођају, а његово одрастање на селу било је препуно насиља. Стално се борио да остане жив. Био је посебно близак са сином, 13-годишњим Франсиском, крхким и нежним, рођеним као недоношче. Сепулведин надимак био је Пери, по речи за пса. Не зато што је имао две луталице. Већ зато што је имао срце као пас, говорили су. Веран до крви, али спреман да уједе ако га нападнете.

Алексис Санчез и Артуро Видал данас можда вреде на десетине милиона евра, али били су сиромашни, таман као луталице.

Артуро, тетовирани питбул са имиџом неког индијанског ратника, одрастао је у најгорем крају Сантијага. Његови су били толико убоги да Артуро није имао ни за карту до тренинга на помоћном стадиону Коло Кола. Ако не би успео да се шверцује или да шармира кондуктера, трчао би кући, знајући да не сме да стане, да мрак лако прогута ниског тамнопутог дечака на опасним улицама највећег чилеанског града. Одатле му брзина, одатле му снага.

Алексис је познавао људе налик на Марија Сепулведу, Хуана Карлоса Агилара или Раула Бустоса дословно цео живот. Рудари су били његове прве комшије, рудари су му били чланови породице, тамо у Токопиљи, граду који с разлогом носи име Ђавољи ћошак, неколико стотина километара северно од рудника у којем ће се 2010, после Мундијала, догодити права драма, умало и катастрофа.

И када се чудите што Алексис не може да остане без снаге, што када сви попадају, тамо поткрај утакмице, он и даље гази километре, није то од физичке спремности ни кондиционог тренера, то је од смога из термоелектране испод које је одрастао, која је гушила његове вршњаке и њихове фамилије. Плућа су трована, али су се плућа и ширила, а из чађи Токопиље је, када се довољно упорно и ревносно брише, умела да настане магија. Без обзира на то да ли се зовете Алексис Санчез или Алехандро Ходоровски...

Било је много тога „рударског“ у начину на који је Чиле играо Копа Америка 2015. Не само зато што рудари умиру и живе заједно, као што су сложни били играчи Чилеа на читавом првенству, или зато што раде даноноћно, као што су на свим утакмицама нападали и бранили се 90 и 120 минута. Већ и у оној фрази „рударски посао“.

Десети август је Дан рудара у Чилеу. Национални празник. Рударство је нераскидиво повезано са националним идентитетом Чилеанаца. Нобеловац Пабло Неруда написао је песму о рударима са севера, а обавезна лектира у школама је „Суб Терра“, збирка прича Балодмера Лиља о рударству из раног двадесетог века.

Хорхе Сампаоли знао је да има само једну шансу за бесмртност, и није желео да до ње дође искључиво лепотом или нехајношћу.

Годину дана раније, Маурисио Пиниља погодио је пречку у смирај продужетка против Бразила, а Хорхе Сампаоли није желео да та пречка буде непрелазна рампа. Бразилци ће неправедно оставити Чилеанце уплакане, само да би касније страдали од Немачке и тако прокоцкали своју „прилику столећа“, да се на свом буњишту оките насловом првака.

Сампаоли је зато у помоћ позвао национални код Чилеа. Призвао је агресивност, упорност, непоколебљивост. Позвао је рударе.

Осталим камаратима Сепулведа је изгледао као да је ђаво ушао у њега. Иако није био високо у хијерархији своје смене, одлучио је да преузме судбину у своје руке. И своју, и људи око себе.

„Једино што желим је да живим“, рекао је мирно, а потом повикао: „Морамо да пронађемо излаз! Једино што можемо да урадимо је да будемо јаки, дисциплиновани и уједињени.“
Онда се прешло на бројање људи. „Има нас тридесет тројица“, казао је рудар по имену Урзуа.
„Тридесет тројица?“, повикао је Сепулведа. „Христове године! Сра...!“
Неколико других рудара је поновило реченицу „Христове године!“ Чак и онима који нису били верници, овај је број био значајан.

„Да, има нас 33“, казао је Сепулведа. „То мора да значи нешто. Да нас нешто велико чека напољу.“
Симболика је у Јужној Америци све. Бројке и слова могу да имају скривена значења којих ми, обични и досадни Европљани, нисмо ни свесни. Инспирација се, чак и ако се ради само о фудбалу, тражи на местима где ниједан белац не би завирио.

Свакога дана, по доласку на тренинг и пред облачење дресова пред утакмицу на стадионима што су подрхтавали попут заљубљених парова, играче Ла Рохе чекали су руком исписани папири, залепљени на зидове свлачионица.

Док је Артуро Видал возио бесна кола и проводио вечери у полицијском притвору, док је Гонзало Хара размишљао о томе где ће следеће гурнути прст и кога ће следећег опсовати његова врела лимфа, помоћници Хорхеа Сампаолија, Себастијан Бекаћеке и Хорхе Десио, проводили би дугачке хотелске ноћи задубљени у латиноамеричку књижевност. Извлачили би инспиративне цитате Аргентинца Ернеста Сабата, Едуарда Сакерија, Перуанца Марија Варгаса Љосе, цитате који би говорили о животу, о борби, о успеху, о породици, о ривалствима.

Задесила би се и нека реченица Роберта Болања, последњег великог чилеанског писца, попут оне о стварности. „Стварност је“, писао је Болањо у роману 2666, „похотна курва, оболела од сиде“.

Нацији за Копа Америка 2015. није била довољна стварност. Када имате велики сан, стварност је ту само да вам помогне да се не пробудите.

Пред четвртфиналну утакмицу, против Уругваја, у свлачионици нису били тек папири са изрекама. Био је ту и велики телевизор. Када су Браво, Босежур, Франциско Силва и остали заузели места у импровизованом биоскопу, Хорхе Сампаоли је притиснуо плаy.

Био је то филм „Лос 33“ Патрисије Риген, о голготи и спасењу 33 чилеанска рудара заробљена пуних 69 дана, све до 13. октобра 2010, у руднику Сан Хозе, крај места Копијапо, на ободу пустиње Атакама.

На површини, на стотине људи било је на улазу у рудник. Нелсон Флорес, механичар, управљао је бушилицом марке Шрам. Двадесет четири часа дневно, без престанка, већ недељама, цео тим је покушавао да дође до затрпаног рудника.
А онда се мала експлозија чула из тунела, праћена звуком камења које пада на тло. Рудари су ухватили клешта и почели да лупају по цевима и по врху бушилице, као да ударају шарену пињату. Гледали су спас у радости и срећи, грлили се и јецали. Хосе Енрикез је тихо прозборио:

„Бог постоји.“

Црвеним спрејом који су нашли покушали су да оставе поруку на бушилици. „Има нас 33 и добро смо.“ Ништа више. А онда су жицама почели да каче и лична писма, за пријатеље, породицу. Шта год су успели да нажврљају на брзину.

Четири сата након што је пристигла, бушилица је почела да се повлачи, с порукама свих рудара. Енрикез је укључио свој давно заборављени мобилни телефон. Снимио је сада чувени клип - двадесетак мушкараца у гаћама виче „Чи-чи-чи, ле-ле-ле, вива Чиле!“.

Смеју се и наздрављају флашама прљаве воде као да је најскупљи шампањац. Сепулведа се понаша као да је на стадиону, Агилар га грли, и читава група почиње да пева химну.

Проћи ће пет година пре него што химна Чилеа поново зазвучи тако лепо, тако громко, тако сложно. На Националном стадиону 4. јула 2015, пред сам почетак финала Копа Америка, као да се све стопило у један примални урлик.

На том истом стадиону, на којем је у суботу касно увече по нашем времену нација стрепела од Месија, Агуера, Лавеција, Игуаина (од овог последњег, испоставиће се, није морала да стрепи; и вероватно никоме није јасно зашто Тевез није играо финале), четири деценије раније био је логор смрти.

Дисиденти и они које би режим прогласио дисидентима, противници режима, присталице слободе, социјализма, владавине права, сви су крвљу натопили траву Естадио Национала. Пиночеови одреди смрти патролирали су градовима, мрак би појео свакога ко би дигао глас, тамо где су биле свлачионице, базени и атлетска стаза сада су били само чемер, јад, јауци и немо питање „зашто“.

Чилеанци су најзад збацили духове прошлости, достигли ону Србима најтежу страну реч „помирење“, и од диктатуре лоших постали једна од најперспективнијих земаља на континенту.

У фудбалу је пут ка прочишћењу био нешто дужи: равно 99 година чекали су на тријумф на Копа Америка, иако су били једни од четири оригинална „оснивача“ најдуговечнијег репрезентативног такмичења на свету. Остала три – Уругвај, Аргентина, Бразил – узимали су трофеје редовно, само Чиле никада не. Чак ни када су имали ону генерацију са Марселом Саласом и Иваном Замораном, генерацију која ће их вратити на мапу света, али која напосе неће имати довољно снаге ни за једну једину победу на Мундијалу.

Године 2014, пред Светско првенство у Бразилу, Марио Сепулведа и другови окупили су се по први пут. Марио је умео да заплаче од среће и поноса када би се сетио како су се камарати држали заједно, и да жестоко опсује када би се присетио како су се брзо растурили. Новац од осигурања, проклети новац, и њих је успео да посвађа.

Овог пута, ујединио их је фудбал, уз малу помоћ чилеанске националне банке, која је спонзорисала рекламу за наступ Ла Риоје на Мундијалу, најбољу најаву и најбољи мотивациони говор у историји свих банака, али и Чилеа и фудбала.

Видимо заставе пободене на прашњаву земљу богату бакром, рудари стоје у врсти попут фудбалера пред интонирање химне, а онда испред њих, као капитен, излази Марио Сепулведа. Чиле је у „групи смрти“, кажу сви, са Холандијом, Шпанијом и Аустралијом. Али Марио и другови знају да предвиђања не значе ништа.

„Када сте Чилеанац, ништа није немогуће“, говори проћелави Сепулведа.

„Шпанија је тешка? Холандија је тешка?“, виче.

„Не плашимо се 'групе смрти.' Нас баш брига за Смрт. Ми смо Смрт већ једном победили!“

Камера се одаљава, док рудари, навијачи, цела Латинска Америка, одјекују: „Чи-чи-чи, Ле-ле-ле, вива Чиле!“...

Највећи успех остао је прошлог лета на пречки Маурисија Пиниље и на белој тачки за народ раднички црног срца, али све то наплатиће момци у црвеном ове 2015. године.

Можда су имали домаћинско суђење на тренутак или два, али све утакмице победили су заслужено. Можда нису више изгарали у несносној лепоти, али последњи ударац на првенству, онај пенал Алексиса Санчеза, он је рекао све: био је то омаж писцима са папирића Хорхеа Сампаолија, поздрав Марселу Бијелси и његовој романтици фудбала, али и намигивање Марију Сепулведи и његовим херојским ортацима.

Био је то, док је Аргентина поново плакала, загрљај упућен народу са рударством у крви, народу чија су 33 члана провела 69 дана у врелој и страшној утроби земље, народу са, после 99 година, најбољим фудбалским тимом на континенту који за фудбал живи и у фудбалу умире.