Сребреница: "Пасите траву ако сте гладни"

У једној емисији сребреничког радија, крајем 1994. године у којој је на питања слушалаца одговарао Осман Суљић, председник тада новоизабраног општинског већа, чуло се и то: "Тоне и тоне брашна, намењеног народу, препродају се на пијаци, а народ нема шта да једе". Слушаоци су се пожалили да су то већ више пута говорили Орићевим "магационерима", а они им одговорали: "Ако немате шта да једете, пасите траву".

Босна и Херцеговина 01.07.2015 | 18:30

У овој поруци која је цитирана у сведочењима током вишемесечне истраге после пада Сребренице о понашању војног и цивилног руководства, може да се сагледа права улога "бораца за слободу" сребреничког, муслиманског живља од 1992. до 1995. године.

Та сведочења, руком писани искази, белешке... читава документација која је "хероја на белом коњу" прилично уздрмала у седлу, угледала је светлост дана тек када је почео његов обрачун са "живим језицима". Било је довољно да се огласи и упита: "Шта од мене хоће тај АИД (државна агенција за истраге)", па да комплетан посао читавих тимова полиције и војске - буде готово узалудан.

Сведоци који су га теретили да је одговоран за пад Сребренице, заћутали су. Али докази да је Сребреница била Мека за богаћење појединаца који су заштиту потражили и нашли у ратној влади, у Сарајеву - ипак нису потонули.

Највећи део докумената је сачуван. И, упркос епилогу сребреничке трагедије, адресиране искључиво на "српског, четничког агресора", досије Орић упућује на сасвим супротан закључак - пресудну умешаност корумпираног војног врха његове 28. дивизије.

У изјавама више десетина сведока наводи се да би судбина многих из Сребренице била другачија да није било профитерства и трговине и да је било мудријег и одважнијег држања војне и цивилне управе".

Међусобни обрачуни, проституција, уцене, киднаповања у граду препуном избеглица за које није било довољно ни хлеба, продубљивали су безнађе и сумњу да ником више није стало до овдашњег народа. Орићу се приписивала "борба за лично богаћење", како се и испоставило. У међувремену његови "добошари" су покушавали да надјачају те оптужбе и одговорност пребаце на Сарајево, како би заметнули траг сопствених злочина.

Ибран Мустафић, аутор књиге "Планирани хаос", у којој оптужује и Сарајево и Орићеву војску и међународну заједницу, оштрицу своје критике ипак је усмерио према Орићу.

Казао је: "За злочине које је Орић починио према Србима осудио бих га на 20 година робије. А за злочине према сопственом народу, на 200 година."

У истрази о злоупотребама унутар Сребренице, према документима, бригадир Насер Орић је на самом врху. Његова десна рука за најпрљавије послове и заменик војни, Зулфо Турсуновић, је одмах иза њега. Потом, мајор Рамиз Бећировић, коме је, после Орићевог напуштања Сребренице у априлу 1995. године поверена команда 28. дивизије. У истој наредби истрагом су обухваћени капетан Неџад Бектић, Велид Шабић, Хусеин Аљукић, Ибрахим Менџић, Недрет Мујкановић.

Све Орићеви људи од посебног поверења, проблематичних биографија и пре и у току рата.

ЗАКОН НАД ЗАКОНОМ

Припадници 28. дивизије били су против цивилне власти, полиције и суда - сведочио је Хакија Мехољић у Тузли у августу 1995. године.

- Истовремено, борили су се да се не формира ни војна полиција ни војни суд. Желели су да буду закон над законом, па се доводила у питање сврха цивилних структура власти. Изнад је увек стајао Насер. Смењивао неподобне, постављао послушне. А кад би му се неко супротставио, потезао је оружје.

Таква је биографија и др Авде Хасановића, начелника ратне болнице у Сребреници. Сведоци тврде и то потписују да је Хасановић организовао продају лекова и наркотика по цени од 100 до 200 марака "што је имало за последицу умирање рањеника од најобичнијих рана...Најтраженији је био пеницилин, због чијег недостатка је један од бораца из јединице Фахрудина Алића умро од повреда, јер није имао да плати лекове, док су докторови и Орићеви људи пунили џепове до бесвести.

Нису имали милости ни када је наплаћиван транспорт најболеснијих, хеликоптером у Тузлу. Паре су узимали, али рањене нису превозили, посведочила је Јавра Хасановић од које је Хасановић наплатио 200 марака за транспорт - до своје куће!

У документу, у коме су именовани најближи Орићеви сарадници обухваћени истрагом, јасно се види и то да је овом списку придодато (руком дописано) име Хакије Мехољића, начелника станице јавне безбедности и извесног Суљића. О Мехољићевој улози у ратној Сребреници сведочио је Селахудин Омеровић, прозивајући га за препродају оружја у Жепи.

"Командант Жепе Авдо Палић плаћао је Мехољићу 150 до 200 марака за полуаутоматску пушку, од 200 до 300 за аутоматску, од 400 до 600 за пушкомитраљез, а за М84 и до 1.000 марака". Омеровић је овоме додао и да је "Хакија пекао ракију тако што је у кацу стављао по 300 литара сока из хуманитарне помоћи, па исту продавао".

Мехољића, међутим, ово сведочење није поколебало. Остао је доследан у оптужбама према Орићу и његовим сарадницима да су "најстрашније манипулисали народном несрећом". Он је детаљно у издвојеној изјави, али и у обједињеном сведочењу са још троје радника полицијске станице у Сребреници, описао и суштину страховладе Орића и његовог заменика Турсуновића.

"Људи који су продавали робу ове двојице плашили су се, ако проговоре, да ће нестати преко ноћи. Судије су се плашиле да суде препродавцима робе из хуманитарне помоћи. Претње су биле стравичне и одустајали су од истраге. Такав је случај са судијом Исмаилом, који је био присиљен да из притвора пусти осумњичене. Народ је видео да су Ибрахим Манџић, Орићев командант 280. лаке брдске бригаде, и његов помоћник за логистику Ћамил Хидић продали 11 тона брашна из магацина дивизије, по одобрењу Орића. Али, то није било могуће да се и докаже, јер полицији није био омогућен приступ војном магацину."

Хакија Мехољић је даље навео да због опструкције команде 28. дивизије, одакле су им више пута претили и покушали да нападну полицију "уколико је притворен неко кога штити Орић". У марту 1993. године је, тако, заштитио Ејуба Голића, убицу Хусе Хусића и Фикрета Салкића.

Рекао је: "Мени је Голић потребан и не пишите ништа против њега". У заштиту је узео и Митхада Салиховића који је убио Илинку и Крсту Димитровски. А заслуженој правди је умакао и Емир Халиловић, убица Загорке и Слободана Зекића и Славољуба Нешковића кога је усмртио у сребреничкој болници...

Тако је Орић, закључује сведок Мехољић, око себе окупио људе склоне свему и свачему. Њима је остављао "мрвице" да би он свога коња могао чак и медом да храни.

(Новости)