Мајчица, мајка и маћеха, а туђе паре

Дошао би руски само да није тог државног нивоа, где ће га зауставити, а Република Српска би да то избегне. Рекао преЦедник по доласку из мајчице, а ради се о много пута најављеном руском кредиту, за неупућене.

Босна и Херцеговина 26.06.2015 | 07:38

У нашој нам слободарској историји, Србија је мајка, Русија је мајчица, а маћеха је БиХ. Да се зна. Није важно где дете сиса, важно је како кога зове.

ПреЦедник каже да ће нама мајчица дати, само да се разраде ти технички детаљи избегавања маћехе. Опет да преведем да се очито технички детаљи састоје у томе што то није никакав државни, већ комерцијални кредит за којег не требају ти маћехински нивои, али уз њега иде и колатерал, па сад нагађамо шта је и која би нам од руских банака дала тај велики и шта бисмо ми све њима морали дати.

Кад је почела та прича о великом и малом, а руском, упитах и тада јавно како ће банке дати толико износ, а помињало се 700 милиона еура у том великом, кад су под санкцијама (нешто олакшаним у децембру 2014, али и даље санкцијама) и када се не могу задуживати на међународном тржишту? Да не помињем да су руске банке у целини у јануару ове године имале укупан губитак од 24 милијарде рубаља, у односу на добит од 39 милијарди годину дана раније. Показатељ за јануар ове године премашио је губитак који су банке имале у јануару кризне 2009. Хоће ли то банке у губитку давати било мали или велики једном губиташу, па макар био и српски?

Одговора ни од преЦедника, ни од преЦеднице, а камоли министра финансија. И не знам зашто би то маћехински ниво био против кредита, када паре даје мајчица, а отплаћује дечица? Рата ино-кредита се скида пре него што се распореде паре ентитетима, а сваки ентитет плаћа свој део кредита, без обзира на то што је усвојен на државном нивоу. Једино се ентитети и задужују, државни буџет не може, јер и није буџет у правом смислу те речи, већ Закон о буџету институција БиХ и међународних обавеза БиХ, не познаје ребаланс и не може се задуживати.

Дакле, на причу преЦедника о доброј мајчици и злој маћехи може само да се прими тотални блећак. Но стара сеоска варалица не би био то што јесте, да не звизне тако неку ублеху сматрајући да још увек има довољан број наивица (а има), те да опозиција неће смети оштро на мајчицу, као што не сме на мајку. Од маћехе, иначе, сви заједно (добро) живе и мајку јој мајчину сваког убогог дана. Још само да сазнамо ко је тата или ко су тате: један за мајку, други за мајчицу, а трећи за маћеху. Овај за маћеху све ће бити да би се могао звати Даyтон, али онда није јасно како се ту заклињу у тату, а тако мало поштују његов избор? Односно, маћеху.

А рекао је, ако добро чух, да ће стране неке фирме ево сад инвестирати у РС толико да нам не треба уопште кредит, а група западноевропских банака ће пљунути паре у Банку Српске. Стварно човек даје изјаве претпостављајући да ће сви бити српске овце, које пасу српску траву на западним инвестицијама. Онај ко инвестира не улаже у буџет, већ у своју имовину, па ће плаћати обавезе.

Дакле, немогуће је да му то попуни буџетски кратер. На страну што бих волела да видим те озбиљне западне банке у проточном бојлеру са фелерима и владиним гелерима, познатијем као Банка Српске. Једва чекам да видим све детаље тих пословних трансакција и како то капитал ради на лепе очи, посебно плаве, а не за интерес. Који нам и власт уједини, па онда разједини.

И онда опет дођемо на породичне политичко-интересне везе у владама ентитета, а богами и кантона, са освртом на државну власт. Тим редом и значајем.

Привредна и социјална политика на ентитетима, кантони су ту да нас образују, општинама свако псује мајку, а једино без њих се не може. Државна власт је нешто магловито и од живота далеко, нешто где су владајуће породичне везе нераскидиве, а партијске јако варљива ствар. И по ширини и по дубини варљиво лето 2015. 

Кадровска политика се свела на употребну вредност кесице чаја: плеше у било којој врућој води. Довољно је да је врућа, нема везе колико прљава и у каквој посуди, тури кесицу и отпустиће. Тако и са кадровима: ако је врућа власт, само их спусти. Проплесаће, отпустиће подобну боју и зачиниће.

Кад смо код државне власти, а и по дубини, сретнем некидан предратну сарајевску комшиницу. Ради у државним институцијама и није нека велика чивија. Каже ускоро ће у пензију, доста је било, а децу оставља за собом у државним институцијама, такође. Збринула их, каже.

Онда је кукала на државу и како више ништа није исто, где ово све води и има ли нам спаса. Само сам гледала у њу телећи, са фацијалним грчем уместо осмеха и размишљала шта да кажем, јер она то са државном службом и збрињавањем баш као да је приватна фирма коју оставља деци, а она се повлачи. На крају рекох да, за разлику од ње и њених, ми смо доживотно незбринути, хвала на питању, и нека пуно поздрави своје.

Аутор: Светлана Ценић

Извор: Магазин “Дани“