Анализа: Катар уништио рукомет, слиједи фудбал!

Било је то чудно, неподесно, ружно финале, у којем су сви желели да шампиони покажу да је спорт, ма какав да је, ипак важнији од новца. Да прекину сан шпанско-француско-тунишанско-египатско-сиријско-црногорско-босанско-кубанско-катарског конгломерата, који је озбиљно уздрмао темеље рукомета.

Остали спортови 07.02.2015 | 08:40

Био је то по свему необичан меч, препун симболике. Финале Светског првенства у рукомету донело је окршај старих шампиона Француза и аутсајдера из државе домаћина, Катара. Да је све било како треба, вероватно би неутралци навијали за играче из малене земље од свега два милиона душа.

А овако је цео свет – укључујући и неке од нас који за рукомет баш и не хајемо много, чије се познавање врхунских играча завршило с Перуничићима, Џексоном Ричардсоном, Талантом Душебајевим, евентуално с Кречмаром и Балићем; неке од нас који мисле да би тај спорт био много бољи када судије не би имале толико утицаја на игру, када би било мање грубости, а више елеганције и лепршавости; но то није тема овог текста – здушно урлао против Катара.

Било је то чудно, неподесно, ружно финале, у којем су сви желели да шампиони покажу да је спорт, ма какав да је, ипак важнији од новца. Да прекину сан шпанско-француско-тунишанско-египатско-сиријско-црногорско-босанско-кубанско-катарског конгломерата, који је озбиљно уздрмао темеље рукомета, а консеквентно и свих осталих спортова.

Зато то није био обичан меч, али не зато што је било финале, већ што су Французи, предвођени легендарним Клодом Онестом, на себи имали терет читавог човечанства. Вишеструки европски и олимпијски шампион, сада са петом звездицом светског првака на грудима, у пустињи је био Давид, наоружан само праћком у виду шака Карабатића или Нарсиса. Голијат је био ружни Десептикон, састављен збрда-здола парама на којима се глиб нафте и легализоване корпуције није ни осушио...

У ствари, у финалу се нису сусрели Француска и Катар, већ Француска и група људи који су, игром случаја, сви носили дресове на којима је писало „Катар“. Сусрели су се снажни момци који с поносом из године у годину, из лета у лето и зиме у зиму, играју за своју домовину, слушају своју Марсељезу и проливају своју француску крв за своју француску браћу (били сви они бели, црни или нешто између, сасвим је свеједно), с типовима који до пре две године не би умели Катар да вам покажу ни на мапи.

Међународна рукометна федерација – то су, не сметнимо с ума, исти они паметњаковићи који су похитали да међу првима дозволе такозваној Федерацији Косова да учествује у интернационалним такмичењима – омогућила је да Катар купи читаву репрезентацију, да довуче играче из девет различитих земаља у Персијски залив, као што су Римљани доводили гладијаторе да их забављају, све у прљавом покушају да се домогну крова света на свом буњишту.

Посреди је, објаснили су упућени, прва тачка шестог члана „устава“ ИХФ-а, која омогућава државама да регрутују рукометаше под условом да ови нису играли у последње три године за неки други национални тим.

Где је ту репрезентација? Где нација? Чему правити Светско првенство, или било које друго првенство, ако уместо држава наступају практично клубови, само са државном заставом и државним спонзорима уместо тимских грбова? Зашто постоје школе рукомета широм света, талентовани клинци који журе на тренинг да би на њему зарадили сијасет нових масница ако све то може једног дана лепо да се купи, као на сточној пијаци или каквом базару на Оријенту, где се продавац наљути ако се не цењкате?

Има ли смисла на силу пресађивати пелцер једног спорта у неплодну земљу, у регион који никада није био претерано заинтересован за рукомет? Не разликује се то превише од оних шизоидних фудбалских експеримената са „Лигом изузетних пензионера“ у Индији, али је ово утолико опасније јер се ради о великом такмичењу једног олимпијског спорта, а не само бизнис-плану да се тржишту које је навикло само на тврде лопте за крикет ували и велика округла лопта...

Да, можете одмах потегнути други аргумент: какви су да су, Катарани (Катарци? Катерени? Ма као да је важно) под вођством су Валера Ривере успели да се докотрљају до финала, користећи тек узгред погодност што су домаћини, а то у рукомету, као и у још неким другим спортовима – попут ватерпола, али само уколико вам противник нису српски Делфини, онда сте, народски речено, награбусили у сваком случају – игра битну улогу. Није то био лош тим, али ни по чему врхунски и Ривери треба скинути кефију на томе што је успео да их укомпонује.

Ту је, рећи ће вам „адвокати“, и још једна ствар. Рукомет није спорт у којем се богзна како зарађује, те су ови плаћеници (јер назвати их било којим другим именом била би лаж), међу којима су и они са презименима на „ић“, имали идеалну прилику да себи обезбеде мало хладовине и мало више егзистенције, биле гласине о мерцедесима које шеици деле као жваке тачне или претеране. Но није све у новцу; има нешто и у оном типу који вас гледа с друге стране огледала када се ујутру умивате.

Па како је било умивати се као држављанин и рукометаш Катара?

Поступање Међународне рукометне федерације и домаћина рукометног Мундијала нису, нажалост, изузетак. Нити су добили онолико осуде колико овај по свему гнусни експеримент заслужује – улог је превелики, ипак је то Светско првенство, на којем смо се замало појавили чак и ми; била је у оптицају нека „вајлд карта“ – нити засад показују намеру да промене прописе који уништавају смисао спорта.

Ћутали су новинари, ћутали су и играчи – мада се Сирил Димулен, други голман Француске, пред финале поверио француским извештачима да су их све колеге из других репрезентација дословно молиле да победе Катар, због добробити спорта – ћутали су и тренери – мада ће Клод Онеста ноћ уочи финала побеснети када га буду питали да ли би икада преузео репрезентацију попут Катара („Никада! Не бих сачекао ни да заврши ту реченицу, пре него што бих прекинуо тог дрзника!“) – ћутали су и председници федерација.

Можда су и они добили свој део петродолара из земље у којој су каменовање и бичевање, по важећим шеријатским законима, и даље редовна пракса, а добар део гастарбајтера држи се у готово ропском односу све док не скончају на врелом сунцу, на некој новој грађевини коју је смислио малограђански ум новокомпонованог богаташа... ?

Можете да не волите рукомет – заиста, нико вам неће замерити, посебно не неко ко је престао да се занима за њега пре пуну деценију и коме чак ни ретке повремене победе наше репрезентације и ретки повремени порази хрватских Каубоја не представљају превелико задовољство – али не може да вам буде свеједно ако волите било који други спорт, ако волите било коју земљу...

Нисмо видели све од глобализације, а ни од Катара. Мундијал 2022. – онај „прави“ Мундијал, фудбалски – већ је купљен, а шеици су одавно почели да користе све веће црне рупе у фудбалским законима, па национални тим већ броји неколико Бразилаца, Уругвајаца, Африканаца... По сличним принципима владају се и њихове арапске комшије из других обербогатих земаља. И не само они.

Рукомет је већ сажвакан и испљунут, и можда се никада неће опоравити од оваквог нељудског удара, без обзира на победу Француске (25:22) и Марсељезу на крају, која одавно није звучала тако пркосно.

На реду је фудбал.

Зарад добробити спорта, зарад идеје да није све у прљавим парама, зарад поноса због химне, зарад свих оних клинаца који – није фраза – заиста сањају државни дрес, немојмо им дозволити да нам и њега отму.