Analiza: Katar uništio rukomet, slijedi fudbal!

Bilo je to čudno, nepodesno, ružno finale, u kojem su svi želeli da šampioni pokažu da je sport, ma kakav da je, ipak važniji od novca. Da prekinu san špansko-francusko-tunišansko-egipatsko-sirijsko-crnogorsko-bosansko-kubansko-katarskog konglomerata, koji je ozbiljno uzdrmao temelje rukometa.

Ostali sportovi 07.02.2015 | 08:40

Bio je to po svemu neobičan meč, prepun simbolike. Finale Svetskog prvenstva u rukometu donelo je okršaj starih šampiona Francuza i autsajdera iz države domaćina, Katara. Da je sve bilo kako treba, verovatno bi neutralci navijali za igrače iz malene zemlje od svega dva miliona duša.

A ovako je ceo svet – uključujući i neke od nas koji za rukomet baš i ne hajemo mnogo, čije se poznavanje vrhunskih igrača završilo s Peruničićima, Džeksonom Ričardsonom, Talantom Dušebajevim, eventualno s Krečmarom i Balićem; neke od nas koji misle da bi taj sport bio mnogo bolji kada sudije ne bi imale toliko uticaja na igru, kada bi bilo manje grubosti, a više elegancije i lepršavosti; no to nije tema ovog teksta – zdušno urlao protiv Katara.

Bilo je to čudno, nepodesno, ružno finale, u kojem su svi želeli da šampioni pokažu da je sport, ma kakav da je, ipak važniji od novca. Da prekinu san špansko-francusko-tunišansko-egipatsko-sirijsko-crnogorsko-bosansko-kubansko-katarskog konglomerata, koji je ozbiljno uzdrmao temelje rukometa, a konsekventno i svih ostalih sportova.

Zato to nije bio običan meč, ali ne zato što je bilo finale, već što su Francuzi, predvođeni legendarnim Klodom Onestom, na sebi imali teret čitavog čovečanstva. Višestruki evropski i olimpijski šampion, sada sa petom zvezdicom svetskog prvaka na grudima, u pustinji je bio David, naoružan samo praćkom u vidu šaka Karabatića ili Narsisa. Golijat je bio ružni Deseptikon, sastavljen zbrda-zdola parama na kojima se glib nafte i legalizovane korpucije nije ni osušio...

U stvari, u finalu se nisu susreli Francuska i Katar, već Francuska i grupa ljudi koji su, igrom slučaja, svi nosili dresove na kojima je pisalo „Katar“. Susreli su se snažni momci koji s ponosom iz godine u godinu, iz leta u leto i zime u zimu, igraju za svoju domovinu, slušaju svoju Marseljezu i prolivaju svoju francusku krv za svoju francusku braću (bili svi oni beli, crni ili nešto između, sasvim je svejedno), s tipovima koji do pre dve godine ne bi umeli Katar da vam pokažu ni na mapi.

Međunarodna rukometna federacija – to su, ne smetnimo s uma, isti oni pametnjakovići koji su pohitali da među prvima dozvole takozvanoj Federaciji Kosova da učestvuje u internacionalnim takmičenjima – omogućila je da Katar kupi čitavu reprezentaciju, da dovuče igrače iz devet različitih zemalja u Persijski zaliv, kao što su Rimljani dovodili gladijatore da ih zabavljaju, sve u prljavom pokušaju da se domognu krova sveta na svom bunjištu.

Posredi je, objasnili su upućeni, prva tačka šestog člana „ustava“ IHF-a, koja omogućava državama da regrutuju rukometaše pod uslovom da ovi nisu igrali u poslednje tri godine za neki drugi nacionalni tim.

Gde je tu reprezentacija? Gde nacija? Čemu praviti Svetsko prvenstvo, ili bilo koje drugo prvenstvo, ako umesto država nastupaju praktično klubovi, samo sa državnom zastavom i državnim sponzorima umesto timskih grbova? Zašto postoje škole rukometa širom sveta, talentovani klinci koji žure na trening da bi na njemu zaradili sijaset novih masnica ako sve to može jednog dana lepo da se kupi, kao na stočnoj pijaci ili kakvom bazaru na Orijentu, gde se prodavac naljuti ako se ne cenjkate?

Ima li smisla na silu presađivati pelcer jednog sporta u neplodnu zemlju, u region koji nikada nije bio preterano zainteresovan za rukomet? Ne razlikuje se to previše od onih šizoidnih fudbalskih eksperimenata sa „Ligom izuzetnih penzionera“ u Indiji, ali je ovo utoliko opasnije jer se radi o velikom takmičenju jednog olimpijskog sporta, a ne samo biznis-planu da se tržištu koje je naviklo samo na tvrde lopte za kriket uvali i velika okrugla lopta...

Da, možete odmah potegnuti drugi argument: kakvi su da su, Katarani (Katarci? Katereni? Ma kao da je važno) pod vođstvom su Valera Rivere uspeli da se dokotrljaju do finala, koristeći tek uzgred pogodnost što su domaćini, a to u rukometu, kao i u još nekim drugim sportovima – poput vaterpola, ali samo ukoliko vam protivnik nisu srpski Delfini, onda ste, narodski rečeno, nagrabusili u svakom slučaju – igra bitnu ulogu. Nije to bio loš tim, ali ni po čemu vrhunski i Riveri treba skinuti kefiju na tome što je uspeo da ih ukomponuje.

Tu je, reći će vam „advokati“, i još jedna stvar. Rukomet nije sport u kojem se bogzna kako zarađuje, te su ovi plaćenici (jer nazvati ih bilo kojim drugim imenom bila bi laž), među kojima su i oni sa prezimenima na „ić“, imali idealnu priliku da sebi obezbede malo hladovine i malo više egzistencije, bile glasine o mercedesima koje šeici dele kao žvake tačne ili preterane. No nije sve u novcu; ima nešto i u onom tipu koji vas gleda s druge strane ogledala kada se ujutru umivate.

Pa kako je bilo umivati se kao državljanin i rukometaš Katara?

Postupanje Međunarodne rukometne federacije i domaćina rukometnog Mundijala nisu, nažalost, izuzetak. Niti su dobili onoliko osude koliko ovaj po svemu gnusni eksperiment zaslužuje – ulog je preveliki, ipak je to Svetsko prvenstvo, na kojem smo se zamalo pojavili čak i mi; bila je u opticaju neka „vajld karta“ – niti zasad pokazuju nameru da promene propise koji uništavaju smisao sporta.

Ćutali su novinari, ćutali su i igrači – mada se Siril Dimulen, drugi golman Francuske, pred finale poverio francuskim izveštačima da su ih sve kolege iz drugih reprezentacija doslovno molile da pobede Katar, zbog dobrobiti sporta – ćutali su i treneri – mada će Klod Onesta noć uoči finala pobesneti kada ga budu pitali da li bi ikada preuzeo reprezentaciju poput Katara („Nikada! Ne bih sačekao ni da završi tu rečenicu, pre nego što bih prekinuo tog drznika!“) – ćutali su i predsednici federacija.

Možda su i oni dobili svoj deo petrodolara iz zemlje u kojoj su kamenovanje i bičevanje, po važećim šerijatskim zakonima, i dalje redovna praksa, a dobar deo gastarbajtera drži se u gotovo ropskom odnosu sve dok ne skončaju na vrelom suncu, na nekoj novoj građevini koju je smislio malograđanski um novokomponovanog bogataša... ?

Možete da ne volite rukomet – zaista, niko vam neće zameriti, posebno ne neko ko je prestao da se zanima za njega pre punu deceniju i kome čak ni retke povremene pobede naše reprezentacije i retki povremeni porazi hrvatskih Kauboja ne predstavljaju preveliko zadovoljstvo – ali ne može da vam bude svejedno ako volite bilo koji drugi sport, ako volite bilo koju zemlju...

Nismo videli sve od globalizacije, a ni od Katara. Mundijal 2022. – onaj „pravi“ Mundijal, fudbalski – već je kupljen, a šeici su odavno počeli da koriste sve veće crne rupe u fudbalskim zakonima, pa nacionalni tim već broji nekoliko Brazilaca, Urugvajaca, Afrikanaca... Po sličnim principima vladaju se i njihove arapske komšije iz drugih oberbogatih zemalja. I ne samo oni.

Rukomet je već sažvakan i ispljunut, i možda se nikada neće oporaviti od ovakvog neljudskog udara, bez obzira na pobedu Francuske (25:22) i Marseljezu na kraju, koja odavno nije zvučala tako prkosno.

Na redu je fudbal.

Zarad dobrobiti sporta, zarad ideje da nije sve u prljavim parama, zarad ponosa zbog himne, zarad svih onih klinaca koji – nije fraza – zaista sanjaju državni dres, nemojmo im dozvoliti da nam i njega otmu.