Како је настао слоган “Кића, Праја, Баћа, ко то све плаћа”?

Први странац у историји Партизана, Роберт Бач Тејлор задржао се кратко у Београду у сезони 1976/77, а уместо по кошаркашким квалитетима, више је остао упамћен по фризури налик легендарном америчком музичару.

Бо Мекејлеб, Фреди Хаус, Јан Весели, Стефон Лазме и Џејмс Гист. Све су то странци који су остали у најбољем сећању навијача кошаркашког клуба Партизан. Али ово није прича о њима, већ о Роберту Бачу Тејлору, човеку који је ушао у историју трофејног београдског клуба као први странац у црно-белом дресу.

Већина млађих генерација присталица клуба из Хумске готово сигурно не зна о коме се ради, а и старијима је било потребно мало да врате точак времена на крај 70-тих година прошлог века.

Тада је у Партизану стасала генерација играча предвођена легендарним тандемом Драганом Кићановићем и Драженом Далипагићем, а 1976. освојила прву титулу првака Југославије и спремала са за дебитантски наступ у ондашњем Купу европских шампиона.

Како је према речима саговорника МОЗЗАРТ Спорта и тадашњих играча Партизана, Дражена Далипагића и Драгана Тодорића, црно-бели тим био веома јак на спољним, а “тањи” на позицијама под кошем, стручни штаб на челу са тренером Ранком Жеравицом, одлучио је да појача рекет како би екипа била конкурентна приликом изласка на велику европску сцену.

У ери без интернета и друштвених мрежа, али и лиги у којој су странци били мисаона именица, одлука да избор падне на непознатог Американца Тејлора изазвала је велику пажњу.
“Ми смо играли тадашњи Куп шампиона, Партизан је имао одличне спољне играче, али нам је недостајао центар, па је избор пао на Бача. Дошао је код нас када је већ почело такмичење у Европи, ривали су нам били чешка Збројовка и бугарски Академик“, рекао је Тодорић на почетку разговора за МОЗЗАРТ Спорт.

Тејлор је рођен 1951. године у месту Гринвил у америчкој држави Јужна Каролина. Чинило на почетку се да ће са својих 208 центиметара висине представљати појачање за црно-беле.
“Доста је прошло од тада, па се не сећам баш свих детаља, али знам да је нама тада недостајао центар и он је дошао на ту позицију. Додуше, нисам сигуран да је био први страни играч у југословенској кошарци, био је у Задру неки Ричардсон којег је из Америке довео Крешимир Ћосић”, рекао нам је Дражен Далипагић присећајући се првог странца у тиму из Хумске.

Осим по томе, навијачи у Београду запамтили су га по фризури, па је Тејлор многе подсећао на легендарног америчког музичара Џимија Хендрикса. Јасно, таква коса тада је била у моди.

О овоме најбоље сведоче и ретке фотографије Тејлора у црно-белом дресу, које смо добили захваљујући кошаркашком клубу Партизан.
“Бач је заиста имао препознатљиву врсту фризуре, био је то велики жбун на глави”, сликовито је Тодорић описао некадашњег саиграча.

Тејлор је на почетку кошаркашке каријере играо за Голф стејт Колеџ и универзитет Џексонвил, а 1974. године на НБА драфту као 55. пика изабрала га је Филаделфија. Иначе, Тејлор је похађао исти универзитет, Џексонвил као и члан НБА куће славних Артис Гилмор који је играо за Чикаго Булсе, Сан Антонио Спарсе Бостон Селтиксе.

Када се погледа сува статистика у његовој последњој години на колеџу, где је у просеку имао 15,7 поена и 12,1 скок по утакмици, не чуди што је Партизан желео да га ангажује. Мада, као што кажу, статистика је као бикини…
“Бач је дошао неспреман и био је неуигран са остатком екипе. Сећам се да је имао изванредан скок и закуцавање, али осим тога није поседовао велики квалитет. Није успео да нам помогне, па смо испали“, навео је Тодорић.

На жалост навијача Партизана, црно-бели су у сезони 1976/77, упркос Тејлоровом доласку у КЕШ-у изгубили утакмице од Збројовке и Академика, па је дебитантско учешће у елитном такмичењу остало упамћено углавном по тим неуспесима.
“Бач је могао да игра за Партизан само у европским утакмицама, не и у домаћем такмичењу, таква су била правила. То је било смешно, одиграо је само неколико утакмица у тадашњем КЕШ-у, три или четири, нисам сигуран. Ми смо елиминисани, а он је отишао”, описао је Далипагић како је завршена прва епизода са странцима у Партизану.

Иако се није дуго задржао у Партизану, то није сметало да Тејлор веома брзо добије овдашњи надимак – Баћа. Пошто до тог времена странци нису долазили у југословенску кошарку, навијачи су сматрали да је Тејлор дошао да игра за озбиљан новац, па је наставо и слоган који је гласио: “Кића, Праја, Баћа, ко то све плаћа”.

Ситуација у реалности када је у питању Тејлоров уговор ипак је била потпуно другачија, о чему сведочи и Далипагић.
“Тејлор је дошао да игра кошарку код нас, тада у Југославији није било странаца, јер једноставно није било ни довољно новца. У то време све је било другачије. Ипак, ваљда су људи мислили да ће он као странац да игра за не знам какав новац, а вероватно смо на крају Кићановић и ја имали веће принадлежности него он”, додао је Далипагић.

Драган Тодорић додао је да нема прецизне информације како се одвијала Тејлорова каријера после одласка из Партизана.
“Када се завршила групна фаза такмичења, он је отишао из Партизана, чини ми се у Италију“, присетио се садашњи спортски директор црно-белих.

После искуства са Бачом Тејлором београдски клуб дуго није ангажовао странце, што је била успешна стратегија све до почетка 21. века.
“То је био први странац у Партизану, тако да је ушао у клупску историју. Међутим, после тог лошег искуства, дуго нисмо доводили странце. Од 2000. године на овамо тај тренд се ипак променио“, закључио је Тодорић.

То нас враћа на почетак приче и кошаркаше који су играма и односом према дресу Партизана постали љубимци навијача. Црно-бели су и са странцима у тиму почели да освајају титуле, обарају рекорде и пишу странице нове историје, а Бач Тејлор, упркос скромном учинку, остаће уписан као пионир и важна тачка у историји клуба који је изнедрио многе кошаркашке асове.