Развојни пут Немање Матића!

Навикли сте да вам током новогодишњих празника медији сервирају топле људске приче, не бисте ли у ново животно поглавље ушли с више оптимизма, међутим, за разлику од холивудских „лимунада“ којима вас бомбардују са ТВ екрана, прича коју ћете сада прочитати је стварна, а из ње је могуће извући бројне поуке...

Фудбал 02.01.2015 | 20:40

Наиме, на овај дан, тачно пре десет година, фудбалски свет био је у опасности да изгуби момка који ће касније постати један од најбољих везних играча на свету. У нову 2005. годину Немања Матић ушао је као 16-годишњак којем су снови били на корак од рушења: није „прошао“ ни у Црвеној звезди, ни у Партизану, а опција да се врати у родни крај и заигра за Јединство са Уба деловала му је као корак уназад. Корак који је, бар у том тренутку, деловао као непотребан јер су велики клубови већ рекли своје. Не ни Жорж Жезус, ни Жозе Мурињо, ни остали тренери, већ баш разговори које ће тих дана водити Немања Матић направиће од њега оно што је данас. А водиће их углавном с оцем Драганом...

„Тих година, између Немањине десете и шеснаесте године живота, свашта се догађало. Санкције, рат, криза... па нагли Немањин раст у којем је достигао висину од 194 центиметра. У једном тренутку јесте изгубио самопоуздање, али сам успео да га убедим да не одустаје. Имао сам исти проблем у младости, али сам га превазишао и из њега изашао јачи и моћнији од других. Тако сам га саветовао“, прича за МОЗЗАРТ Спорт Драган Матић.

Они који га познају кажу да је Драган реалан човек, па се да закључити да не би саветовао Немању да настави да се бори за фудбалску каријеру да заиста није веровао да може да је оствари. А да може, видео је врло рано...
„Немања се родио у Шапцу, у време док сам ја играо за Мачву, 1988. године. Проходао је у десетом месецу и, онако из радозналости, желео сам да видим да ли шутира десном или левом ногом. Додавао сам му лопту и он је одмах левом ногом враћао, тако да сам већ тада знао да ће бити талентован. Како је растао, то је и потврђивао у игри с другим дечацима, са мном и братом“, присећа се Драган.

Када се каже Уб, одмах се помисли на фудбал, јер је број врхунских играча рођених у овом месту и околини несразмеран његовој величини. У таквој конкуренцији није се лако издвојити.
„У Убу, у селу Врелу, и у то време било је доста талентованих играча, али се Немања ипак некако издвајао од њих. Тешко је објаснити по чему. Све што је радио с лоптом, радио је једноставно, а опет лепо за оног ко гледа. Као дечак од 10-11 година имао је осећај кад да дрибла, кад да одигра. Углавном су његови пасови били тачни и изненадни. Мислим да му је то урођено јер га томе нисам учио. Није ни било потребе. Већ је тада то боље радио од мене, а играо сам исто на позицији задњег везног, као Немања у Бенфики и Челсију.“

Сада, када се Драган присети тог времена, неке ствари су му много јасније...
„Немања је волео да разиграва саиграче. Уживао је у томе. Желео је да игра као Зинедин Зидан. Он му је тада био узор. Играјући на неколико турнира у ’петлићима’ Врела, проглашаван је за најбољег играча турнира.“

Прво признање Немања је добио још као „петлић”...
„Било је то 1999. године. Играјући за Обреновац 1905 завршни турнир за ’петлиће’ у организацији ФС Југославије добио је награду за најбољег на турниру. У финалу су победили Партизан са 4:0.“

Тада је све изгледало да иде у правом смеру. Партизан је познат као клуб који је у своје редове доводио најбоље клинце из целе Србије, а Немања је црно-белима запао за око баш на том турниру.
„Заинтересовали су се за Немању. Међутим, он је звездаш, а то је знао Саша Костић, професор физичког васпитања и тада тренер–инструктор Фудбалског савеза Југославије. Замолио ме је да ако будем желео да Немања оде и игра фудбал у Београду, да прво оде до Црвене звезде. Тако је и било.“

Немањина епизода у Црвеној звезди се у последње време често помиње, али никада до краја није разјашњена.
„Тренер у Звезди био је тада Саша Јанковић. После првог тренинга на којем је био Немања, пожелео је да пређе међу црвено-беле. Ако се добро сећам рекао је: ’Ако овај не постане играч, ниједан други неће.’ Немања је стигао у Звезду 2000. и две године је путовао на тренинге са Уба, односно из Врела. Онда је прешао у Београд, уписао школу, становао је у хотелу ’Србија’“. После годину и по дана Звезда му укида стан и храну. И ту смо наишли на проблеме финансирања. Уз то, Немањи је нови тренер у кадетима смањио минутажу на минимум, а догодиле су се и повреде. Сломио је палац на нози, кључну кост, почео је убрзано да расте...“

Тада је почео најтежи период у каријери Немање Матића, али и период, који ће, испоставиће се, кључно утицати на његову психу.
„Веровао је у себе. Замолио је тренера да има исту минутажу као и остали дечаци, међутим, тадашњи тренер му није изашао у сусрет. Немања тада одлази у Партизан на позив тренера кадета црно-белих. Али у Партизану су тада те позиције биле ’зацементиране’. Није имао простора да се наметне. После тога се вратио на Уб, тренирао са првим тимом, а играо за омладинце Јединства. Полако је кориговао висину са телесном масом. Вредно је тренирао и чекао шансу. На лето 2006. године прешао је у Колубару“, присећа се Драган.

Сећања навиру и Немањи Матићу. Ас Челсија не заборавља људе који су му помогли у Лазаревцу.
„Из Колубаре су позвали мог оца да дођем на пробу, јер ме тадашњи тренер Јоаким Дуљај није познавао довољно добро. После седам дана Дуљај је одлучио да ми пружи шансу. Остао сам у Колубари. Хвала Колубари и Дуљају. Морам да захвалим и Дуканцу, тадашњем помоћном тренеру који ми је доста помогао“, каже Немања Матић.

Тренутно доживљаваш најлепше тренутке у каријери, али није увек било тако, чак си, колико смо чули у једном тренутку од оца Драгана, био на прекретници…
„Размишљао сам о томе да престанем да играм фудбал. Родитељи су у том тренутку поступили на прави начин. Дали су ми снаге да издржим најтежи период и наставим да тренирам.“

Тих неколико месеци у лазаревачком српсколигашу допринели су да се први пут, истина скромно, чује за високог момка великог потенцијала с Уба. Међутим, српски великани опет су остали неми, па је Матић свој пут до звезда тражио преко Словачке, у Кошицама. Враћамо се причи оца Драгана...

„Ја сам све време веровао у његов таленат и само сам чекао да уравнотежи висину са телесном масом. Да видим да ли ће имати моћ. А кад имате таленат и моћ, онда је на вама само да вредно радите. До којег нивоа ће доћи, па то не зависи увек од играча. Ипак је потребно имати и среће - повреде, добар тренер, добар клуб... Није ми лако да говорим о Немањи, али бих рекао да није тешко препознати таленат. Једноставно, таленат опчини гледаоца и тренера, а да би таленат могао да се покаже, играч мора да има физичке предизпозиције. Спој та два елемента чини те моћним“, открива отац Драган.

Опет се враћамо уназад и питамо Драгана да ли је у тренуцима када је Немања био у Црвеној звезди веровао да ће његов син постати један од најбољих играча Европе...
„Искрено не, али тада је Звезда била клуб у којем би сваки играч пожелео да игра и заврши каријеру.“

Сада се чују само похвале, али је некада било много и оних других опсервација и коментара у вези са Немањом? И ту се увек враћамо на епизоду у Црвеној звезди која се завршила како се завршила… Немања Матић истиче да га је та епизода само терала напред и била му погонско гориво.
„Ако мислите на потцењивачке коментаре, они ме никада нису спутавали. Напротив. Добијао сам још већу снагу да радим. Кад сам отишао у Кошице и са 18 година почео да играм прву лигу Словачке, осетио сам да све зависи од мене. Тадашњи тренер Јан Козак је препознао у мени нешто и одлучио је да ми пружи шансу. Својим радом и играма сам му узвратио на поверењу. Увек сам се надао да ћу једног дана играти фудбал на високом нивоу и тако показати људима у Црвеној звезди да су погрешили, као и да ћу обрадовати моје родитеље и брата. Њима сам заувек захвалан на подршци. Они су мој највећи ослонац уз супругу Александру и децу Филипа и Теу“, задовољно констатује један од најбољих играча Премијер лиге.

Хвалоспеви на Немањину адресу стижу са свих страна. Од тренера Муриња, преко саиграча… Ипак, јасно је да оно најбоље тек предстоји...
„Надам се да ми ово није најбоља сезона у каријери, али гледајући досад, то свакако јесте. Имао сам добру сезону у Португалији, где сам проглашен за играча лиге, а ове године сам изабран за најбољег у Србији. Мислим да је то нешто најлепше што може да се догоди играчу из Србије. Увек је лепо кад стижу похвале, а нарочито кад то чине они са којима радим сваки дан.“

Прави начин да се крунише сјајан период у Немањиној каријери биће освајање Премијер лиге и Лиге шампиона, као и пласман на Европско првенство са Србијом...
„Очекујем да ће идућу годину обележити и трофеји. Што се тиче европског првенства, сви смо свесни да ће бити тешко да обезбедимо одлазак, али шанса ипак постоји. Много проблема смо имали у досадашњем току квалификација. Надам се да је то прошлост…“

Као први Немањин тренер, отац Драган волео је и касније да удели сину неки савет, што очински, што фудбалски. Како је време пролазило, то је чинио све ређе...
„Све мање савета му дајем. Најискреније. Можда кроз разговор о неким детаљма на утакмици јер видим да има простора да буде још бољи, али ништа му не намећем. А немам ни право. Па нисам ја победио Арсенал са 6:0, већ Немања, а-ха-ха...“

Некада је Драган делио савете Немањи, који данас дели лекције целој Премијер лиги.
„А-ха-ха, баш тако. Могу да будем само срећан и поносан. Али опет имам неку стрепњу како ће изгледати свака наредна утакмица. Јер свака је утакмица прича за себе. Не бих могао да вам конкретно опишем како се осећам. Али сигурно да је ту огромно задовољство. И не само због фудбала. Он је момак који је остварен на свим пољима, приватним и професионалним. А ја сам поносни деда са троје унучића засад, од Немање два и Уроша једно“, закључио је Драган Матић причу која подсећа на новогодишњу бајку.

О Немањи Матићу ових дана на у разним медијима са свих страна света можете прочитати много података које овде нисмо помињали. Они су познати, а кулминација његове каријере тек се очекује.

Ово је била прича о томе како је Немања постао један од најцењених фудбалера на планети.