Повратак Манћинија! У Италији то баш и не успева!

Враћали су се Капело, Саки, Трапатони, Липи, Бјанки... У Италији то једноставно не успева.

Фудбал 14.11.2014 | 22:15

Као некада када је несрећни Масимо Морати сипао милионе и мењао тренере као чарапе гледајући како други подижу пехаре, Интер се опет вратио старим обичајима и променио тренера у првом делу сезоне. Горка епизода са Валтером Мацаријем је завршена, а Роберто Манћини се вратио на једино место у којем је био успешан.

Изгледа да ни Ерик Тохир нема јаче живце од Моратија, па је Мацари платио цех за све. Како јавља наш дописник из Италије Жељко Пантелић, Манћини је јутрос у Риму постигао договор са Неразурима. Уговор је потписан до 2017. године и вредан је четири милиона евра по сезони. Манћо ће имати десетак дана да раздрма летагрични тим Интера, а дебитоваће у градском дербију против Милана.

Интер је бацио коцку враћајући успомене на доба највеће доминације Интера у Серији А. Манћини је током четири сезоне на клупи Неразура освојио три титуле, два трофеја у наионалном купу и два Суперкупа Италије. Ипак, било је то време када је Интер био једнооки краљ у земљи слепих. Серија А је била осакаћена после Калчополи скандала, Интер није имао конкуренцију. Јувентус је избачен у Серију и требало му је дуго времена да се опорави, Милан се фокусирао на Лигу шампиона, Римљани нису имали капацитете да озбиљније запрете, Наполи и Фиорентина су били пуки просек... Интер и Манћини су узели Јувентусу Ибрахимовића и Вијеру, задржали све битне играче, имали Императора Адријана и били су прејаки за остатак лиге. Није била потребна нека посебна тренерска мудрост да би се са таквим тимом освојио Скудето.

Манћини није успевао да се докаже тамо где је било најпотребније. У Лиги шампиона. То га је и коштало посла, а Мурињо му је после само две године показао како се то ради. Манћини је потом трошио арапске петро доларе у Манчестер Ситију, низао појачања на Етихаду, уз много среће освојио ону једну титулу у Премијер лиги, али Лига шампиона је и поред енормних улагања остала минско поље за њега. У Галатасарају је покварио сјајан Теримов тим и доживео дебакл. Каријера му је пошла силазном путањом, деловало је као да ће завршити у Локомотиви или таквом неком клубу, а онда је стигао позив Интера.

Манћо се није много двоумио, свестан да је ово најбоља прилика која је могла да му се укаже. Прихватио је ризик да спасава нешто што се тешко спасити може. Тим Интера који је он оставио у аманет Мурињу и овај данашњи су небо и земља. Први пут у тренерској каријери ће морати да заборави и на скупоецна појачања јер се Тохир не хвата тако лако за џеп као Морати. Али, Манћини није могао да се нада некој бољој удаји. Уосталом, четири милиона евра годишње је у овом тренутку мираз какав Манћинију нико не би дао.

Међутим, традиција у Италији каже да повратак на место успеха никада није било срећно решење и да нико од две стране није извлачио бенефите. И много већи тренери од Манћинија су „погинули“ када су се коцкали са повратком у клубове у којима су доживели најсјајније тренутке каријере.

Два најбоља примера су Ариго Саки и Фабио Капело, легенде Милана. „Продавац ципела“ из Парме је један од најзначајнијих тренера у историји, створио је онај моћни тим Милана са краја 80-их, унео револуцију у фудбал, освојио све што се могло освојити... Четири године је провео у Милану, потом са успехом водио Азуре, али када се 1997. вратио на Сан Сиро да гаси пожар после Оскара Табареза, осетио је другу страну медаље. Милан је сезону завршио на очајној 11. позицији, а под Сакијевом командом је доживео историјску катастрофу против Јувентуса - 1:6. Фабио Капело је Сакија наследио 1991. године у Милану и такође исписао историју. Рођена је тренерска звезда. Створио је Миланову генерацију Непобедивих, освојио све могуће трофеје, провео у клубу пет година и отишао у Реал. Вратио се после годину дана. Опет уместо Сакија који је завршио поменути очајни други мандат. Ни Дон Фабио није био боље среће. Била је то она чудна генерација у којој су играли Клајверт, Давидс, Циге, Ибрахим Ба, Маини, Ганц... Епилог је био очајно 10. место на табели и Капело је опет морао да се пакује.

У Јувентусу је Марећло Липи био бог у периоду од 1994. до 1999. године, али када се 2001. вратио у Торино, није створио династију као у претходном мандату. Истина, Јуве је освојио два Скудета, али и изгубио финале Лиге шампиона. Липи је враћен да би донео Старој дами још неки успех у Европи и није успео у томе.

Чувени Ђовани Трапатони је био творац највеће генерације у историји Јувентуса у којем је провео десет година, освојио брдо трофеја, донео клубу први трофеј првака Европе... Вратио се на Деле Алпи 1991. године и у клубу провео три године, али није урадио ништа. Само један мршави трофеј у Купу УЕФА.

Легендарни Отавио Бјанки такође је имао исту судбину у Наполију. Тренер чувене Марадонине генерације је имао четири године за незаборав подно Везива. Али, када се 1992. вратио са Сан Паоло, жице су биле покидане, виолина није свирала ону исту лепу музику...

И наша легенда Вујадин Бошков се коцкао на исти начин. Био је тренер најбоље генерације у историји Сампдорије, синоним за успех Ђеновљана. Али, када је 1997. године опет преузео командну палицу на стадиону Луиђи Ферарис, еплиог је био другачији. Самп је завршио сезону на деветом месту и Вујке је одлучио да не квари успомене на славне дане прошлости. Ни Здењек Земан се није прославио у другом мандату на клупи Роме...

Поновљени бракови у Италији су осуђени на пропаст. За разлику од Италије, у остатку Европе је било срећнијих случајева када би се неки стратег вратио на место успеха. Јуп Хејнкес је највеће успехе у Бајерну забележио тек у трећем мандатау. Отмар Хицфелд се такође на једну сезону вратио на клупу Бавараца и освојио дуплу круну. Капело је у Реалу направио чудо када је узео титулу Роналдињовој Барси, али је најурен због „неатрактивног стила игре“. Луј ван Гал није био те среће у Барселони. Жозе Мурињо је по повратку у Челси имао мршаву прву сезону, али његово неписано правило је да успех стиже тек у другој сезони.

Пред Манћинијем је тешка мисија да сруши црну традицију. Поготово што нема тим који може да конкурише за неке озбиљне резултате. Мацари је покушавао, али није имао довољну подршку клуба. Права појачања су изостала, Интер је почео да преписује градског ривала са бесплатним појачањима и секундарним сировинама, а то није нимало срећна тактика за велике клубове.

Манћини је овим потезом ставио на коцку све што је раније урадио у Интеру и преузео велики ризик да девалвира трофеје које је освојио у првом мандату.