Режим покренуо операцију “Минхаузен”

Разлупани Режим покушава последња два дана да похвата конце тешко уздрманог механизма: ширење лажног оптимизма о сопственој снази и капацираности им је у овом тренутку „офанзивно средство“ којим бацају нове магле и политичке бојне отрове, преко оних сатрулих старих.

Најновији спин Режима јесте прича о формирању Владе РС и „борбе“ за премијерску позицију која се „одвија“ између Марка Павића и Игора Радојичића. А у њу се, као „вегета“, убацује и Жељка Цвијановић, да зачини чорбу. Што би требала прикрити чињеницу да Режим није остварио ниједан постављени изборни циљ, већ да је на минимуму минимума.

Ноторно је да се изборни резултати још увијек не знају и у овом тренутку оперисати са готовом скупштинском већином је као оперисати без анестезије, што Режиму није страно. Чинили су то претходних осам и по година, па их инерција носи.

Три су циља операције „Минхаузен“: први је да Режим прикрије изборни дебакл, али и да умири велико незадовољство у својим редовима због лошег резултата. И страх међу чланством да ће остати без квалитетних позиција, јер тај страх, уколико не би био контролисан, може изазвати панику, а затим Стампедо. Из Режимског обора.

Други циљ је стављање Савеза за промјене у одређену политичку дефанзиву, јер се и прије постизборних комбинаторика приказују као губитници. Што је потка да се оптуже за преваре, куповину посланика, колаборационизам..., уколико Савез дође у прилику да формира власт. Што уопште није искључено.

Трендови бројања гласова указују да Режимске снаге могу имати највише 42 мандата у Народној скупштини РС (реално је 41). Што јесте довољно за формирање Владе РС.

Међутим, у та 42 мандата најмање су, у овом тренутку, три мандата који не припадају Режимским снагама.
Тренутна математика каже да са листе ДНС у парламент РС улазе два посланика Странке напредна Српска и један посланик радикала Драгана Ђурђевића.

За то троје не може се рећи да припадају Режиму, нити ико у овом тренутку зна како ће се они изјаснити након верификовања мандата. Они јесу подржали ДНС и били на њиховим листама, али нису подржали СНСД и СПРС, нити са њима били у било каквој коалицији.

Све то нас доводи до ситуације да Режим, у најбољем случају, може рачунати на 39 сигурних мандата, што им, уз три несигурна, у великој мјери изазива анксиозност. (Успију ли и да формирају власт са већином од 42, анксиозност прелази у агонију).

Овакво стање ствари спушта значајно цијену ДНС-а и њихову тежњу ка премијерској функцији чини потпуно нереалном. Значи, њихова прича о тој позицији потпуно је неадекватна, јер три несигурна мандата са њихове листе, имају много већу снагу него пет/шест изворних ДНС-ових. Павић као премијер је фикција. Његових пет/шест изворних ДНС-ових мандата имају снагу само у преговорима о формирању власти са Савезом за промјене, што је у овом тренутку такође нереално.

Све варијације, варијанте и комбинације у оваквом амбијенту су могући, али Режим к'о Режим - ни у заиста озбиљној политичкој ситуацији по њих, у којој није искључен ни њихов одлазак са власти, не престаје да износи неистине. Што су већ добро платили 12. октобра, али, очито је, још увијек нису у стању схватити да је прошло вријеме лажног, виртуелног свијета, у којем су они богови, а сви остали парије, и да је дошло вријеме суровог реализма у којем странке Режима имају исту тежину као и други политички субјекти. Али и много много више проблема од њих.

Важно је истаћи и да је Режим делегирао Радојичића да у јавности води операцију „Минхаузен“, а не Милорада Додика, који је ранијих година био Главни Баја по том питању. Марко Павић плеше политички танго са Радојичићем, како би се показало да постоји пар, који никакако не свједочи о постојању још двадесет таквих.

Истурање Радојичића за циљ има спуштање политичких тензија, примарно према коалицији „Домовина“, чија је окосница СДА.

Додик већ годинама тешко вријеђа Бошњаке као народ, чинио је то интензивно током кампање и након ње. Сада је дошао у ситуацију да о опстанку СНСД-а на власти (и уопште о формирању власти) сасвим реално може да одлучује „Домовина“ (очекују до шест мандата), чији су програмски циљеви дијаметрално супротни прокламованим Додиковим.

Додик се, наводно, залаже за растурање БиХ, „Домовина“ се заиста залаже за БиХ и чини се да су та два концепта неспојива.

Искуство је показало да је у БиХ све спојиво и то је Додику одлично познато.
(Он је један од родоначелника „негадљивости“, као политичке идеје водиље: нпр. до прије пет-шест година Радована и Ратка је „јавно хапсио“, а сада јавно обзнањује да жели да „назива улице и зграде по њима“. Други отац „негадљивости“ је Златко Лагумџија, чије одвлачење на депонију је у току).

Избор Радојичића за спикера о формирању нове Владе РС свједочи да СНСД најозбиљније рачуна на преговоре са СДА, како би преко „Домовине“ у скупштини РС дошао до „Отаџбине“.

Лицемјерство без граница, али таква је политика у БиХ.

Операција „Минхаузен“ јефтини је трик истрошених балансера, што примјећују да су у незаустављивом слободном паду, али немају појма како да то пропадање зауставе. Спремни су на све и управо та спремност њихов је најкраћи пут до пропасти.

СлободанВасковицБлог