Историја СП у кошарци: Индијанаполис 2002.

Пробудио сам се спокојан за одлазак у школу знајући да упркос киксевима имамо релативно проходан пут ка финалу – па не играмо с Америма!

Кошарка 10.09.2014 | 08:00

А онда шок – дочекује ме јутарњи програм РТС-а и мама која ми говори да су Аргентинци победили САД. Ма немогуће, не верујем, шалиш се – укључујем ТВ и прво што видим јесте Пепе Санчес који радосно протрчава поред збуњених Американаца. Истина је.

Југославија је на Светско првенство у Индијанаполису дошла као актуелни европски првак – 2001. у Истанбулу надмоћно смо победили све, једино Турску у финалу са мање од десет поена разлике (78:69).

Појачани Дивцем и Котуровићем, уз Јарића, Бодирогу, Стојаковића и остале, тим Светислава Пешића важио је за једног од главних фаворита.

Међутим, већ у другом колу уследио је неочекивани пораз – Шпанија, коју смо лани мање-више рутински савладали, овога пута нам је скинула скалп (71:69). Бодирога је промашио шут за продужетак, а тада 22-годишњи Пау Гасол сасуо нам је 25 поена.

Лагано смо савладали ослабљену Канаду, а онда је уследио нови хладан туш на почетку друге групне фазе – Данијел Сантијаго дао нам је 31 поен и пали смо пред Порториком, за који је с разлогом важила фраза “увек неугодни“. Уз одличног шутера Ајуса, изврсног техинчара Ароја и легендарног маторца Ортиса, Порторико нам је одржао час кошарке и заслужено је славио, нема приче (85:83).

Брод је већ почео опасно да се љуља, појављивале су се и (не)проверене приче о лошој атмосфери међу играчима, али је све гурнуто под тепих док се не заврши Шампионат. Срећом, под тепихом је и остало – успех поништава све.

После меча са Порториком чинило се да се турнир неће завршити славно по браниоца титуле, али убедљиве победе над Бразилом и Турском донекле су повратиле самопоуздање Пешићевом тиму.

И онда је дошао ’Дан Д’, обрачун са Американцима усред ноћи по нашем времену. Нервоза, ишчекивање, приче и пумпање у сваком разговору, у новинама, на телевизији... Већ предвече сам горео од узбуђења, као да имам повишену температуру, а покушаји да бар мало одремам били су неуспешни.

Гледао сам Дирка како разбија Шпанце, што је била солидна увертира у оно што је следило.

Цела зграда била је будна и на ногама, осећало се у ваздуху, а богме и чуло када је Вујанић погодио тројку за 9:0. Владе Дивац убацио је 16 поена у првом полувремену и имали смо +4. Цео живот слушао сам приче о Американцима који мељу у трећој четвртини (или почетком другог полувремена, као нпр. у Атланти 1996), а и сада су прорадили баш у том периоду.

Наде је било све мање, на мање од седам минута до краја губили смо 69:59, али уследило је шест минута који су нам створили најдивније успомене. Гуровићеве тројке, онда она Јарићева на два и по минута до краја, па Маркова бацања – излазио сам у хаустор испред стана, нисам смео да гледам, а по урлању у згради знао сам да ли је погодио или није.

Сва четири Јарић је ставио као на тренингу, као да је лопта била однекуд навођена. Водили смо 81:78, Американци су имали последњи напад, а Пешић је, убеђен сам у то, тражио да се прави прекршај (неколико година касније пре једног интервјуа питао сам Карија да ли је тражио да се прави фаул, а он је на моје велико разочарање одговорио да се не сећа). Било како било, фаул није направљен, а Милер је погодио само први обруч. Победа! Бодирога је ухватио лопту, а мени су остале урезане речи Слободана Шаренца: “Шамар дрим тиму“ и “ако хоће боље, морају да пошаљу боље“.

Истина, нису им играли Брајант, О’Нил, Данкан и Гарнет, али имали су најбољег стрелца лиге (Пол Пирс), првог асистента лиге (Андре Милер) и првог скакача и блокера (Бен Валас). Уз Реџија Милера, Финлија, Берона Дејвиса, далеко је то било од слабог тима.

Славље широм земље могло је да почне – ми смо породично отишли на Трг, а тамо је била фешта – заставе, сирене, песма, екстаза... Сутрадан нисам отишао у школу, нисам могао да будем концентрисан ни на шта друго осим на кошарку.

Порториканци су упрскали велику прилику, изгубили су у четвртфиналу од Новог Зеланда, па је чета с Пером Камероном и Кирком Пенијем на челу стигла до полуфинала и меча са Југославијом.

Двобој са Американцима одузео нам је много на емотивном плану, Новозеланђани су на полувремену водили са девет поена разлике, али смо у наставку ствари поставили на своје место (89:78), уз бриљантног Котуровића и његових 18 поена.

На полувремену тог меча догодио се фамозни “случај банана“ и избацивање Владимира Радмановића из тима, али следило нам је финале и није било времена и енергије за бављење било чиме другим.

’Гаучоси’ су били ослабљени, пошто је Ману Ђинобили повредио скочни зглоб (покушао је и такав да игра, али је за 12 минута на паркету више помогао Југославији него свом тиму). У његовом одсуству највећи терет понели су центри – док ми нисмо могли да родимо тројку, Аргентинци су нас убијали у рекету, пре свих Оберто.

Цело друго полувреме протекло је у вођству Аргентине и нашим безуспешним покушајима да их стигнемо. На 150 секунди до краја утакмице Гаучоси су имали +8 (74:66) и већ су почели коментари у стилу “Добро, и сребро је врхунски резултат“ (што и јесте, али ипак), “Бар смо добили Амере“ и слично. У збиљи, у сваком од нас тињала је нада и вера у чудо.

А ко нам га је подарио? Дејан Бодирога. Два пута је одиграо “оно своје“ један на један, између тога је убацио тројку, а онда је постигао и два бацања за потпуни повратак – 75:75. Дивац је потом промашио два пенала, а судије су нас погурале не свиравши фаул на Сконокинију у последњем нападу.

Више од минут није било коша у продужетку, а онда је Стојаковић, мој омиљени играч и дечачки идол, погодио тројку из угла – тада сам знао да добијамо. Аргентинци су били деморалисани пропуштеном приликом, и наши су били нервозни, али су са линије пенала оверили тријумф – коначних 84:77, сузе радоснице и нови излазак на Трг. 

Дуеле са САД и Аргентином имам снимљене (после сам их са ВХС-а пребацио на диск) и погледао сам их... Ух, не знам ни сâм колико пута, 15 најмање. Посебно добро легну после тешких пораза репрезентације, бар се мало дигне дух ако се у друштву укључи времеплов и поново проживе најдраже спортске успомене. Признајем, једино није помогло 2005. године.

Југославија: Дејан Бодирога, Дејан Котуровић, Жарко Чабаркапа, Игор Ракочевић, Предраг Стојаковић, Владимир Радмановић, Марко Јарић, Предраг Дробњак, Владе Дивац, Милош Вујанић, Дејан Томашевић, Милан Гуровић.

Медаље: Југославија, Аргентина, Немачка.
Идеална петорка: Емануел Ђинобили, Предраг Стојаковић, Перо Камерон, Дирк Новицки, Јао Минг.
МВП: Дирк Новицки.