Историја СП у кошарци: Канада 1994.

Београд није добио прижељкиване Олимпијске игре 1992. године, али је убрзо затим право на организацију СП у кошарци 1994. стигло нашој престоници.

Кошарка 08.09.2014 | 14:53

Испројектована је Београдска арена, почела је и њена изградња, а онда су стигли распад земље, рат иу санкције. Не само да нисмо организвоали турнир, већ нам није дозвољено ни да бранимо трофеј, на такмичењу које је по хитном поступку пребачено у Торонто.

Светски шампионати из деведесетих дефинитивно неће бити запамћени у историји светске кошарке, јер им је квалитет био жестоко умањен изостанком битних актера (СРЈ и Литванија, финалисти ЕП следеће године). Распад Југославије довео је до тога да само једна од наследница стигне до шампионата – Хрватска је турнир завршила на трећем месту.

Хрвати су две године раније одлично одиграли Олимпијске игре, под утиском трагедије Дражена Петровића подбацили су на ЕП 1993. (бронза као апсолутни фаворити), али су већ до Торонта стигли ослабљени, а низ фактора условио је да после ЕП наредне године не освоје до сада ниједну сениорску медаљу. На СП неће играти све до Турске 2010.

Руска селекција је и на другом такмичењу под новим именом стигла до сребра после драматичне победе над Хрватском у полуфиналу које је донело мање поена (66:64), него што су им Американци убацили у финалном окршају (137:91). Баш као и у Аргентини четири године, руски тим је од будућег првака изгубио и у групи и у финалу.

Американци су, у складу са општим ставом са оне стране Атлантика да су ОИ далеко важније од било ког другог такмичења, стигле на северну обалу језера Онтарио са знатно слабијим тимом од оног који је покорио Барселону. Звезда тима био је Шакил О’Нил, уз њега био је ветеран Доминик Вилкинс, као и Реџи Милер, Џо Думарс, Кевин Џонсон и повраник Алонзо Морнинг, који је играо и СП 1990.

То их није спречило да се буквално прошетају до злата, са 8 победа и укупно 302 поена разлике (+37.75 по мечу, очекивано за тим који води Дон Нелсон), иако су играли редом против коректних ривала (Бразил, Шпанија, Кина, Русија, Аустралија, Порторико, Грчка и опет Русија). Најбоље су, са минус 15, прошли Шпанци, којима је то био најсветлији тренутак такмичења које су окончали као десети.

Избацила их је још у првој фази репрезентација Кине, која је изазвала је потпуни шок тесним победама над њима и Бразилцима (продужетак и два разлике). Каква је реална снага Кине показује што су у преосталих шест утакмица изгубили са укупно 186 поена разлике (равно 31 по мечу)!

Немци су на турнир отишли са титулом европског првака и без Карија Пешића. Играли су сасвим добро, добили пет од уводних шест мечева, али је то било довољно само за борбу од 9. до 12. места, јер су у кругу са Грцима и Порториканцима имали за три и четири поена слабију кош-разлику од ривала. На крају су их две највеће јужноамеричке селекције дотукле и послале на позицију 12. Дирк Бауерман ће утеху наћи на ЕП 2005, симболично у Београдској Арени, када је довео свој тим до финала ЕП.

Турнир је завршен утакмицом са највећом посетом (32.616 људи) и највећом разликом (137:91, 46 поена) у историји шампионата света.