Јованка Броз оставила мемоаре

Питање је дана када ће се појавити мемоари Јованке Броз.

Регион 18.08.2014 | 08:30

То највероватније неће бити у Србији. Пре ће их објавити неки инострани издавач. И то ће засигурно уздрмати не само српску, већ и светску јавну сцену. Тек тада ће се до танчина разоткрити у каквом смо времену живели, ко су били кројачи наших судбина из сенке. А онај ко ту грађу објави сигурно ће бити богат човек.

Овако за „Новости“ говори редитељ Милан Шарац, дугогодишњи пријатељ Титове удовице. Он нема дилему:

- Јованка Броз ми је лично казала да је бележила све што јој се догађало током живота са Титом и после њега. И сам сам је затицао како на старој писаћој машини предано куца. Углавном је то радила у дневној соби, за писаћим столом. Говорила ми је да по дану допуњује оно што током вечери није стигла, јер ју је умор често савладавао, мада је највећи део записа завршавала током ноћи. Понекад је писала и до саме зоре.

Шарац, међутим, тврди да је највећи део мемоара Јованка Броз завршила док је била са Титом.

- Ти записи су одавно на сигурном. Верујем да ће се појавити у догледно време. У њима открива пет тајни, а то су: оно што нисмо знали о Титу, зашто је смењен Александар Ранковић, где су кости Драже Михаиловића, ко је за кога радио за време окупације и пикантерије из живота политичких противника из њеног времена.

Шарац каже да је помислио да ће Јованка испасти смешна кад се објави где су кости Драже Михаиловића. Генерал Ђоко Јованић, који га је пре више од две деценије упознао са Јованком, му је, међутим, рекао да није тако.

- Рекао ми је да је Дража кратко време био у гробу. А онда су људи који су тада били на власти видели да постоји велико интересовање јавности да се открије где се то гробно место налази и уплашили су се да се не претвори у „Меку“. Зато су их ископали. Јованић ми је рекао да Дражине кости нису у гробу, већ да су на неком скривеном месту.

Јованкини мемоари су одавно склоњени. Шарац тврди да их је оставила поверљивом пријатељу да их у право време објави.

- Не знам ко је тај њен пријатељ - каже. - Једино знам да сигурно нису у Србији. Тајне службе не само из Србије, већ из целог света их и даље траже. Јованка је годинама била у жижи високе политике и вероватно и они претпостављају да у мемоарима открива многе закулисне игре које би многе ствари промениле. Она је најважнији могући сведок домаћих и светских политичких процеса који су се тада одвијали. Добар део тих процеса је и данас актуелан, ма колико се нама чинило да су то прошла времена.

Под претњом смрћу и њој и њеним најближим, Јованки је било забрањено да пише док је била у изолацији. Ипак, пред крај живота - писала је.

- Захваљујући Радету Чечуру, који је годинама водио рачуна о њеној безбедности, она је писала. Он јој је рекао да ће једнога дана отићи, а са њом и многе успомене. И она је писала. Углавном су то њене забелешке о дружењу са страним политичарима, Кенедију, Гадафију, кога је много волела и који јој је нудио помоћ, али она је није прихватила. Писала је и о томе како је цар Хајле Селасије ишао у њено родно село. Био је атракција за сељаке, који су мислили да цар мора да буде висок два метра, а Селасије је био нижи од Тита.

Када су Јованку пре нешто више од годину дана опљачкали, позвала је Шарца да му се пожали. Да подели тугу са пријатељем, тако је рекла.

- Упитао сам је да ли да дођем. Рекла ми је да не долазим, јер је тамо полиција. Питао сам је да ли су јој узели мемоаре. Рекла је да праве мемоаре није ни смела да пише, од када су је одвојили од Тита, јер је била под сталном присмотром и прећено је и њој и њеној породици ако „било шта што не би требало изађе у јавност“. Такви мемоари би је исувише скупо коштали, па су јој ближе биле белешке о сусретима са страним државницима, о дружењима са својим пријатељима, земљацима - каже Шарац.

Непосредно пред Јованкину смрт договорили су се да говори за Шарчеву књигу „О животу и смрти“ и за снимање документарног филма о њеном животу, али то се није догодило.

- Њен исказ је за мене био велики изазов, без обзира на то што ми је многе ствари раније испричала. Хтео сам да сама потпише то што ми је казала. Не би требало заборавити да је Јованка непрекидно била под присмотром тајних служби, јер је знала многе тајне које су и данас битне за ову државу. Једном приликом рекла ми је да су Југославију створили масони, да то није била жеља краља Александра Карађорђевића, него наредба масона да се она створи. О томе, као и о много чему другом, могу написати књигу. Јованка је целог живота била комбинација племените даме и бунтовне личке партизанке. И то је суштина приче о њој и њеној личности - закључује Шарац.

ИСТИНА О БЛАЈБУРГУ

Шарац је недавно снимио документарни филм о Блајбургу, који ће премијерно приказати у склопу обележавања 70 година победе над фашизмом. Главни јунак тог филма је Јованкин ратни друг, генерал Милан Баста. Он открива колико је заиста било жртава у овој операцији.

- Блајбург је натегнута конструкција. Бројне чињенице то доказују. На блајбуршком пољу било је много војски. Биле су усташе, црногорски зеленаши Савића Марковића-Штедимлије, љотићевци, черкези, било је четничких формација. У дворцу, на брду изнад Блајбурга, одржани су преговори о предаји. Водио их је енглески генерал Скот. Са стране Титове војске главни преговарач био је управо Милан Баста. Генерал Скот и Баста понудили су да се хрватски цивили одмах врате у места одакле су отишли, а да се војна лица предају и након тријаже неки пусте, а некима да суди војни суд у складу са кривицом. Рок за предају био је шест сати. Они су отишли и злогласна Црна легија је покушала пробој. Настао је хаос, борба, погибије. Но, никако у таквом обиму какав је касније приказивала усташка пропаганда. И нису страдали само Хрвати. Било је ту погинулих квислинга из целе ондашње Југославије, љотићеваца, црногорских зеленаша, четника... Тада је погинуо и Димитрије Љотић. Сада испада да кад ходочасте на Блајбург, да хрватски фашисти ходочасте и у славу Љотића и других квислинга, српских, словеначких и црногорских, а не само својих. Цивилне жртве на Блајбургу биле су минималне. Надам се да ће мој филм бити приказан у Хрватској.

ЈОВАНКИНИ ПРИЈАТЕЉИ

За време Јованкине болести појавило се много „њених пријатеља“ који су изнели доста неистина, лажи и глупости, које она, познајући је, никад није рекла. Никад на те теме не би говорила, у то сам апсолутно убеђен - тврди Шарац. - Највише поверења имала је у своје ратне другове из Шесте личке. Генералима Ђоки Јованићу и Милану Басти веровала је посебно. Волела је Мирослава Крлежу и његову супругу Белу. Митрополита Амфилохија је веома поштовала, а имала је леп однос са Ђорђем Марјановићем и сликаром Савом Стојковом. Шефу свог обезбеђања Радету Чечуру бескрајно је веровала.