Власт се узда у раскол опозиције

Данашњег професора политичких наука у Бањалуци многи памте по бритким колумнама и критичким текстовима.

Данас не мање критичан, али са одмјереношћу титуле која стоји уз његово име, Вуковић одговара на питања која се намећу у периоду наизглед празног хода пред кампању политичких странака.

Са каквих позиција крећу позиција и опозиција у посљедњи мјесец пред предизборну кампању? Шта нас очекује у предизборној кампањи, нешто ново или ћемо слушати старе приче?

“И једни и други налазе се на позицијима са којих се све слабије види Република Српска. Засљепљени партијском и личном алавошћу, они је одавно ни не гледају очима политичара, државника, визионара. Народ још мање. Међутим, са тих истих позиција они понајмање виде и чују сами себе, своје политичке домете, свој патриотски кредибилитет, своју моралну самоизолацију. Када би заиста покушали да сагледају стање друштва којем се поново нуде, његову економију, здравство, просвјету, културу, молили би Бога да их свјетина што прије заборави, да се више никада и нигдје не сретну, а не би се смјешкали за билборде, затезали шаторе и увјежбавали старе, глупаве фразе.

Актуелна власт рачуна на расколе међу млитавим и безидејним опозиционарима, ови се опет искључиво уздају у револт ојађеног народа. Док власт опозицију унапријед окривљује као издајничку, а опозиција режим прекасно прозива за криминал и корупцију, предизборна кампања већ у свом зачетку савршено одговара балканском синдрому којег је недавно описао Милорад Екмечић: „Бити будала данас је врлина и испољавање права човјека“.

Удруженом политичком глупошћу у Републици Српској одавно је нестао истински парламентарни живот, њена интелектуална елита небројено пута доказала је да је шупљоглава и користољубива, медији су површни и подјармљени, омладина преварена и малодушна, друштво запуштено и дезоријентисано. Преварени, опљачкани, докони, испрани људи, оптерећени баластом трагичне прошлости и престрављени пред било каквом будућношћу, у међувремену су добро натовљени међусобним негацијама, неповјерењем, јавним цинизмом, мржњом.

Играју се тролови у опозицији, медијима, невладином сектору, синдикатима, борачкој организацији, по интернет форумима. Препуна галерија доказа да нас чека још једна у низу прљавих, бесмислених политичких утакмица у којима се једино зна ко ће сигурно изгубити, с тим што ће овај пут новост бити и да нема ни побједника.

Шта можемо очекивати у дуелима за предсједника Српске и српског члана Предсједништва БиХ?

Претпостављам да је свима Додик већ мање више прочитана књига. Из његовог понашање увијек се лако могао очитати какав му је рејтинг, да ли му таласа партија, колико су га притисли Брисел или Београд, плашили ли га снага опозиције или глас народа. Када нема оних испада иза којих по правилу стоје несигурност, страх, па и кукавичлук камуфлиран пријетњама и псовкама, значи да Додик мисли како је ствар завршена, да је сигуран у нови предсједнички мандат. То не значи да се Тадић треба већ предати. Шта више, на овим изборима разријешиће дилему да ли је постао зрео политичар или ће остати вјечити таленат.

Ипак, само су Додику ови избори бити или не бити. Колико видим, Тадићу и даље многи замјерају што је прошли пут Републици Српској пожелио лаку ноћ, иако то није било превише далеко од истине. Они који боље памте знају да је и Додик, силазећи први пут са власти, Републику Српску поредио са Титаником, што је такође било пророчки, јер су многи друштвени спратови до данас потпуно потопљени.

Нешто драматичнија битка могла би да буде она за српског члана Предсједништва БиХ, иако има оних који тврде да ће, без обзира ко буде изабран, Цвијановићка или Иванић, Додиков човјек ићи за Сарајево. Хм, такве тезе штетују опозицији. Али, тачно је да се ту пише сценарио за будућа престројавања и груписања на политичкој сцени. Могло би се, на примјер, десити да се релативно лако формира власт на државном нивоу, а да ентитети западну у кризу власти.

С друге стране, с обзиром да наша политичка пракса свједочи како може свако са сваким и против сваког, не бих искључио да изборни резултат донесе пат позицију, према којој једино коалиција СНСД-а и СДС-а оставља могућност каквог таквог одржавања стабилности Републике Српске, иако би се та стабилност сводила само на могућност расподјеле функција, не и суштинске промјене.

Али, промјене су неминовне, са или без једних или других, иако ће их једни звати пропашћу, а други јединим избором. Како било, сва ова лица су дојадила као овогодишње кише, а готово да нема оних која би наговијестила разведравање. Лично, ужасавам се сазнања да ћу наредних недјеља морати да слушам и коментаришем некакве ставове Тихомира Глигорића, Петра Ђокића, Николе Шпирића, Сејфудина Токића итд.

Позиција и опозиција покушавају направити капитал на вези са Србијом. У први мах се чинило да су Вучић и Додик у свађи, па у одличним односима, а онда се ратује тумачењима неких гестова. Како коментаришете све то, и колико све то има утицаја на гласаче?

Сулудо је везу Србије и Републике Српске сводити на персонални однос, иако се баш то често практиковало с обје стране Дрине. Милошевић је Караџићу и друштву прво помогао да постану „српски хероји“ да би их касније држао за „босанске букве“, Плавшићка му је окретала главу и одбијала руковање, а Додик час наступао као његов потрчко, час као заштићени сарадник у његовом рушењу. Касније је парадирао са Тадићем и пљувао по пресвученим радикалима, да би сада трчао да их што страсније загрли. Иако све више јењава еуфорија око Вучића, наравно да он и даље може утицати на дио бирача у Републици Српској и то је лидеру СНСД-а јасно.

Мене више забрињава то што су Додик и Вучић замијенили идеолошке позиције, иако се ту заправо ради о десном и лијевом популизму. За сада је ријеч само о завођењу маса, али на дуже стање такви дискурси располућују колективни свијест, национално биће. У ствари, обојица имају исти политички профил, демагошки, ауторитарни, па и тоталитарни карактер, али на жалост – то није само њихов избор и њихова кривица. Међутим, ако се политика званичног Београда и Бање Луке ипак сведе на вољу два човјека, онда је лако притиском извана Републику Српску довести у позиције која је безвриједнија и од монете за поткусуривање, једне од оних назови болних препрека на европском путу.

Како коментаришете све чешће кориштење међународних збивања у домаћој политици. Предсједник Додик је позвао опозицију да се одреди према ситуацији на Криму, потом је подржао Израел у сукобу са Палестином, стално се помињу примјери Шкотске, Каталоније, најпосле и Крима. Да ли је то бјежање од домаћих тегобних тема, или неки профилисан спољнополитички план?

Најлакше би било рећи да тумачење међународних процеса и повлачење паралела није ништа друго до одвраћање пажње са домаћих проблема. Међутим, спољнополитички погледи малих земаља најчешће, ма колико то оне одбијале да прихвате, више су усмјерени на унутрашњу, локалну или регионалну позорницу, обликовање домаћег јавног мњења, него што имају било какав значај или употребну вриједност у међународној политици.

Бесмислица према којој би Крим или Газа требали да буду попришта за међупартијски сукоб у Републици Српској, како би се тобоже видјела разлика између просрпске и пробосанске политике, управо је примјер замајавања властитог народа. Истовремено, Додикова подршка Израелу није резултат утицаја његовог савјетника, неко промишљено стратешко сврставање, већ типичан доказ инаћења, допуњавање конфликтног потенцијала са Бошњацима и званичним Сарајевом. Израел ће брзо заборавити да их је Република Српска подржала, али муслимани неће! Нисам сигуран да нам то треба.

Тек, не можемо очекивати да Шкотска или Каталонија буду наше идеје водиље. Напросто немамо исто историјско искуство, немамо исти круг пријатеља, не припадамо истом цивилизацијском и геополитичком простору. Такође, можда се ово многима неће свидјети, али ако већ треба да правимо паралеле, мени ово страдање руског народа у Украјини страшно личи на трагедију нашег народа у Хрватској. Али, боље да се овдје зауставим!

Иначе, наставља се историјска пракса нашег еуфоричног, шизофреног заузимања за туђа стајалишта: руско, јеврејско, бриселско, америчко... Свачије, рекао би поново Црњански, само не српско стајалиште. Зато стално овако и пролазимо, свађамо се, дијелимо, лутамо, тонемо.

Имамо ли двије стварности у медијима, потпуно различите, гледајући наше ТВ станице? Какве то последице има на јавност?

Та производња паралелних реалности сабира се у фотоморганама којима актуелна, али и свака друга политичка елита држи властити народ, али разоткрива и значајан број ништарија који саучествују у масовном лагању и заглупљивању, за шта никада нико неће одговарати, јер ће увијек бити довољно лажова и глупака који ће им чувати леђа. Међутим, те двије стварности свједоче и о дубоким подјелама у српском друштву. Нису исти они Срби који Републику Српску користе као приватно предузеће и они који их бескрајно, самоубилачки трпе, јер се плаше да би рушећи своје сатрапе угрозили отаџбину. Нису исти они Срби који краду хуманитарну помоћ и оних који без те помоћи умиру, али задржавају достојанство. Нису исти они Срби који у својој дјеци не виде све младе нараштаје и они који не могу имати потомке, јер немају ни дома, ни посла, ни здравља. Нису исти они Срби који се лијече у Бечу и Кнежеву,...

Република Српска нема политичку јавност, јер се она и не може конституисати без слободних појединаца, грађанског друштва, јавне критике, одговорне политике, владавине права,... А без политичке и културне јавности ми губимо националну свијест.

Гледајте, на примјер, до 1907. године Срби у БиХ нису имали ниједну организовану политичку партију, али су имали 400 културних, просвјетних, спортских удружења. Данас имамо 400 партија, али немамо културу, просвјету, спорт. Без тога, бујају малограђанска интерпретација национализма, кочијашки доживљај демократије, самозадовољна и искривљена слика о својој судбини.

Властодршци и њихова јавна спадала узалудно застрашују свјетину и саме себе најавама некаквих револуција. Неће овдје бити никаквих револуција, јер нема ни идеала који би је повеле. Дубоке и корјените промјене се ионако не могу десити преко ноћи. Међутим, колективни излив бијеса је неизбјежан, прије или касније. Десиће се нека узаврела, варљива јесен или прољеће, погодиће једном и ови псеудоаналичари. Кајања ће више бољети!


Извор: Фронтал.рс