Џерард више не игра за Енглеску!

Тринаест кишовитих лета од Минхена, Стивен Џерард опростио се од националне селекције са 114 утакмица, 21 голом, неизбежним осећајем дугогодишњих неуспеха, поразном равнодушношћу медија и навијача у тој земљи, уз таман довољно спрдње на његов рачун због кикса против Челсија, којим је Ливерпул предао дуго чекану титулу, и кикса против Уругваја којим се Енглеска предала још раније него иначе...

Фудбал 26.07.2014 | 21:25

Те октобарске ноћи у Минхену на Олимпијском стадиону, у утакмици које се и Енглези данас сећају као неког сна – Да ли се то стварно десило? Да ли је могуће да је Енглеска некада тако играла? Да ли је реално да смо Немцима дали пет комада на њиховом буњишту? – Мајкл Овен је постигао три гола, али права звезда био је момак са бројем четири на леђима и са фризуром у нас Срба познатом и као "Јеси био ту кад су те шишали".

Имао је свега 21 годину и неретки су мислили да је Свен Горан Ериксон погрешио када је Стивену Џерарду дао шансу против моћних Немаца.

Ти исти Немци су отерали Кевина Кигена свега годину раније, када је Диди Хаман постигао последњи гол на старом Вемблију. Хаман ће касније причати да му је погодак остао у лошем сећању: Киген је био Дидијев идол док је играо у Хамбургу, и сјајни, фантастични, борбени Немац никада му није желео ништа нажао...

Ериксон је, треба и то рећи, тада био много храбрији, ни налик потрошеној тренерској карикатури која ће ево и даље траћити свој таленат широм планете, где год позову долари или јуани. На Острво је дошао овенчан титулама у Крањотијевом Лацију, и није се либио да старим кукама, попут Реја Парлора или Дениса Вајза, покаже ротирајућа врата свлачионице. Швеђанин је пуцао од оптимизма, и Енглези су поново, први пут после Европског првенства 1996, када је Газа последњи пут био Газа, пустили машти на вољу.

Но требало је прво савладати Немце, како би се уопште домогли Светског првенства у Јапану и Јужној Кореји, а Немце нису савладали у такмичарском мечу још од 1966, када је она линија магично иступила једно метар-два. Тај гол, за освајање Мундијала, испоставиће се у наредним деценијама, урадио је много тога лошег за Енглезе, и свим наредним покољењима направио притисак да достигну момке Алфа Ремзија.

И пре те ноћи је Стивен Џерард, срчани али помало неспретни дечко - као они клинци који превише нагло ижџигљају, па имају проблем с равнотежом док им се тело не навикне на одједном нарасле кости - имао велике утакмице испод појаса, али о њему се и даље говорило само као о великој нади. Пола године раније, учествовао је у чудесном финалу Купа УЕФА између Ливерпула и Алавеса, чак и дао гол, но тереном је господарио Гери Мекалистер, човек дупло старији од њега.

Немци су у Минхену повели голом Оливера Нојвила, и ништа више. Овен је изједначио, а онда је под конац првог полувремена Бекам заврнуо на рог шеснаестерца, тамо је био Рио Фердинанд, заостао због неког слободног ударца, и набацио лопту главом право на груди Стивена Џерарда, тамо на 25 и кусур метара од Оливера Кана.

У компилацијама свих Џерардових голова у каријери тај би вам прошао незапажено, али не зато што је био лош, напротив, већ зато што је био толико обично сјајан, као и тма других. Примирио је лопту грудима, дозволио јој да одскочи, а онда је поклопио, таман да одскочи испред Кана - голмани мрзе те "жабице", посебно кад су ударене фелшом због којих вам се фудбал лелуја пред очима као да сте синоћ смлатили хектолитар пива на Октоберфесту - и заврши у ћошку мреже.

У другом полувремену те магичне утакмице, Џерард је био још бољи. Дефанзивнији него што смо навикли од њега касније у каријери, средином периода оробио је Балака, ћушнуо лопту између два играча право на ногу Мајкла Овена (њих двојица већ тада су почели да размењују телепатску енергију; Овен је био један од оних нападача који су то умели да раде и са много слабијим саиграчима од Џерарда, сетимо се само Емила Хескија) за његов хет-трик.

Била је то ноћ у којој су Енглези успели да својим талентованим момцима опет натоваре оргуље највећих очекивања на леђа, прозвавши их „Златном генерацијом“, оном која ће се с Далеког истока вратити овенчана славом, и тако их поново униште за будућност. Била је то ноћ у којој је рођена звезда, будући капитен Енглеске. Била је то ноћ у којој је Стивен Џерард играо боље у дресу са три лава изнад срца него у оном на коме се шепурило митско биће Ливербирд.

А није таквих утакмица било још много. Шака јада, понекад и дословно...

Џерард Енглеској уистину није дао много. Понеки гол на великим такмичењима, понеки у квалификацијама, и превише неразумевања и празног хода када је с њим у тандему играо Френк Лампард; мудрији тактичари попут Рафаела Бенитеза одавно су закључили да је Џерард најбољи када игра са још макар двојицом на средини, посебно ако су му подршка фудбалери који су бољи од њега у одбрани (Маскерано), додавањима (Ћаби Алонсо) или техници (Коутињо), но енглески селектори упорно су форсирали ову двојицу, ваљда уплашени од њиховог узвишеног статуса када бране боје Ливерпула и Челсија...

Ово није прича о Џерардовој каријери у Ливерпулу, но Ливерпул јесте неодвојиви део њега. И немогуће је да капитулација Ливерпула у повечерје Премијер лиге није оставила утисак овог лета - уместо да предводи младе енглеске лавове, први пут ослобођене стега очекивања нације, уместо да им буде пример у борбености и понашању, изгледао је као ошамућени боксер који једва чека да се зачује гонг, па да оде на одмор и очисти главу од серије тешких аперката.

Џерард је несумњиво легенда Ливерпула и један од најбољих играча које је Премијер лига икада видела. Тамо где је свој на своме, у црвеној мајици и ношен хуком Скаузера са Копа, тамо је играч о којем се, с правом, емоцијама и крвљу исписују легенде.

Тамо ће остати запамћен заувек, чак и ако никада не освоји толико жељену титулу. Трофеји, на крају крајева, у фудбалу нису увек најважнији, и то није само утешна мантра навијача просечних или посрнулих клубова. Пехари нису искључива мера фудбалера ни тимова, и понекад се слава стиче понашањем, стилом, професионализмом, поштовањем које вам указују, сјајним потезима, великим победама и још већим поразима, након којих устајете упркос свим прогнозама. Да није тако, не би се сви и даље с осмехом сећали Холандије из 1974. и 1978, Бразила из 1982, Бразила из 2006. - тих тимова крцатих талентом, који нису освојили ништа...

Џерард ће, чувајући ноге и здравље само за свој клуб, попут Гигса, Сколса, Тотија, или још раније Герда Милера, можда успети да направи још који потез вредан пиједастала на Енфилду, али репрезентативна историја Албиона неће га памтити као великана, већ само као још једног потрошеног капитена који није успео да врати фудбал кући.

А то је, гледајући и историју и будућност тог националног тима, много више проблем Енглеске, него Џерардов...