Ријетки у Дејтону знају за Дејтонски споразум

"Како сте рекли? Дејтонски мировни споразум? Никад чуо. О чему се тачно ради", класични је одговор просјечног становника у Дејтону када га питате да ли зна нешто о споразуму који је донио мир у Босни и Херцеговини.

Ако идете даље и објасните да се ради о разговорима у дејтонској Војној бази "Рајт Патерсон" којима је завршен рат у БиХ, понеко ће се можда и сјетити о чему се ради. Али мало ко ће знати нешто више од тога.

Када становницима у Дејтону кажете да је Дејтонски споразум и данас, скоро 20 година након потписивања, свакодневна тема у БиХ и да на неки начин и даље пресудно утиче на животе грађана БиХ, они ће се углавном зачудити да је Дејтон "тако важно мјесто за било кога у свијету".

Занимљиво је да сами становници Дејтона немају баш високо мишљење о свом граду.
"Немате овдје шта пуно видјети. Већина људи се иселила из града и живе у околним мјестима. Знате, Дејтон је постао помало досадно мјесто", рекао нам је таксиста када смо га питали шта мисли о свом граду.

Одговори које смо добили од више становника Дејтона и старије и млађе доби о "познавању" Дејтонског споразума помало изненађују, узевши у обзир колико их је Ричард Холбрук, "отац Дејтонског споразума", хвалио за подршку коју су дали током разговора.

"Грађани Дејтона су нам дали много снаге. За разлику од Њујорка, Женеве или Вашингтона, који једва да би примијетили да се дешава мировна конференција, становници Дејтона су били тако поносни што су дио историје (...) Када бисмо се појавили у ресторану или шопинг центру, људи су нам слали овације и поручивали да се моле за нас", написао је Холбрук у мемоарима.

Једна старија жена нам је објаснила да је за становнике Дејтона војна база најважнија ствар, с обзиром на то да је највећи економски центар у којем ради много људи.

"Ако људи нешто и знају о Дејтонском споразуму, онда је то због базе. База има највећи истраживачки центар који храни много породица овдје, тако да кад год чују нешто у вези са базом, људи начуле уши", прича она.

Наша посјета Дејтону била би непотпуна да нисмо посјетили и само мјесто гдје су зараћене стране мукотрпно преговарале и на крају успјеле договорити мир.

Хотел "Хопе" или у буквалном преводу нада, који се налази у склопу Ваздухопловне базе "Рајт Патерсон", историјско је мјесто из којег потичу оне већ чувене фотографије Слободана Милошевића, Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића на завршној конференцији на којој је саопштено да је постигнут мир.

Иако има симболично име, назив хотела не значи нада, већ је хотел добио име по Бобу Хопу, америчком глумцу и комичару, којем је амерички Конгрес додијелио титулу почасни ветеран америчке војске. Упркос томе, бројним новинарима који су тада пратили дејтонску конференцију, није промакла симболика у називу.

У хотелу "Хопе" данас мало тога подсјећа да је то мјесто на којем су одржани преговори. Тек неколико фотографија с мотивима током преговора у холу хотела говори нешто о томе шта се на овом мјесту дешавало у новембру 1995. године. Назив конференцијског центра "Ричард Холбрук" такође подсјећа на преговоре.
Ни радници у хотелу не знају готово ништа о самом догађају. Један од њих нас је упутио у велику свечану салу десно од рецепције, рекавши да је то мјесто на којем су вођени преговори. Имали смо среће да смо ту затекли Шона Рендиша, једног од неколико радника који су свједоци преговора.

Шон је и тада, као и данас, радио на намјештању сале за различите конференције које се одржавају у хотелу. У октобру 1995, у хотел су дошли људи из Пентагона и рекли Управи да хитно мора припремити конференцијску салу за мировне преговоре.

"Чим смо то сазнали, избацили смо све госте из хотела и припремили све што је од нас било тражено", присјећа се он.

Каже да је током цијеле конференције било пуно тајанствености, напетости и нервозе.

"Било је доста мапа. Различитих мапа. Никад нисам видио толико мапа. Нема шансе да се сјетим колико. Стално су их уносили и износили. Било је и галаме и љутње.

Било је и псовки, свега, поготово што су се више приближавали крајњем року до када је морало бити постигнуто рјешење. Неколико пута су хтјели да иду кући. Холбрук и остали организатори буквално су их молили и све с коферима враћали у хотел да остану још мало", прича он.

Рекао је да су делегације спавале и живјеле одвојено, у другом дијелу базе. У одређено вријеме доводили би их у хотел да би наставили разговоре. Некад би, каже, долазили у шест ујутро, а некад не би одлазили на спавање до три или четири ујутро.

Шон и његове колеге су буквално морали дежурати 24 сата, а некад би тек десет минута пред почетак разговора сазнали какву конфигурацију столова морају припремити.

"Било је тешко, али нисмо се жалили. Осјећали смо да смо дио историје, нечег важног и да доприносимо да у БиХ престане рат. Нисмо пуно причали са вашим политичарима.

Све је отприлике било: 'Добар дан, како сте', понеки осмијех и слично. Били су љубазни према нама, тога се добро сјећам. Именом, сјећам се Милошевића. Остале бих препознао да их видим на слици, али заборавио сам њихова имена", истиче он.