Буна или револуција?

У Босни су устанци увек најексплозивнији.

Република Српска 12.02.2014 | 09:01 У Босни су устанци увек најексплозивнији. И национални и класни. Класно у региону без успеха угрожава национално. Регионални политичари се надмећу већ четврт века у преусмеравању класног бунта у одбрану нације. Какве су шансе класног очаја у актуелној босанској Хусинској буни 2014? Мале. Зашто? Зато што су се све силе савременог света удружиле против класног. И Брисел, и Сарајево, а изгледа и Београд. Лагумџија прети, ХДЗ опомиње, а господар Вучић је, у бризи за национално Републике Српске, ургентно позвао Додика и Босића у Београд. Сва су звона зазвонила на аларм. Класно прети националном. Позор! Здружени страх свих владајућих у региону, чија легитимност почива већ дуго на чувању националног и на маргинализовању класног, вероватно ће свладати најновији удар гладних и поново га преусмерити ка чувању националног. Некада се овај механизам звао социјалшовинизам. Данас је то демократска одбрана националног интереса. У томе ће, ако треба, припомоћи и Брисел. И НАТО. Ваљда је јасно да нема револуције! Јесте гладни, али достојанствено чувајте националну демократију. „И самурај који није ручао достојанствено држи чачкалицу у зубима”, говорило се некада у Јапану. На сличан начин се и данас препоручује класна уздржаност. Умивена хегемона реторика ЕУ одавно није центрирана око класне него око социјалне правде. А то нису исте ствари. Брисел је кадар да сваку револуцију у банана државама редукује на буну. Али, ако се буна појави у Француској или у Немачкој? Ко зна онда? Наравно да сви властодршци имају осетљиви сеизмограф за друштвене потресе које толико не осећају они који нису на власти. Када је кожа у питању отварају се четворе очи. Владајући стрепе од неконтролисаног ширења буне која увек носи освету. Политичари имају шесто чуло инфектолога. Боље од других уочавају опасност од ширења вируса. Вештији међу њима су психијатри, ослањају се на манипулативно убеђивање и на изоловање вируса. Недорасли политичари су хирурзи, одмах секу тумор и гуше вирус уз помоћ специјалаца. Ако се босанска буна рашири биће потребан медицинско-политички конзилијум стручњака за чување националног капитализма. А и Брисел је стално на другом крају телефонске справе. Не дај боже, ако затреба. Остаје класично питање: да ли је у Босни пролазна буна или тектонска револуција? Није локална тузланска буна, али није ни револуција. Шта је онда? Разливени, неканалисани и неосмишљени очај гладних у дигиталном 21. веку. Да ли је босанско насиље против насиља бабица која у себи носи ново друштво? Није, нажалост. Неосмишљени бунт не може бити револуција. За револуцију је потребан пројекат и идејна авангарда. Потребни су антикапиталистички интелектуалци. Нема их. Њихов класни ангажман је разгризао национализам и неолиберализам. Умрежени су у разне пројекте заштите националних и верских мањина и већина. Узалудне су све друштвене мреже које данас брже мобилишу незадовољство него у предигиталним временима. Нема пројекта еманципације. „Фејсбук” је заменио речитог Троцког на тргу. А без живе речи просвећене авангарде не могу се рушити темељи капиталистичког тајкунизма. Лишен револуционарног пројекта, масовни удар гладних у Босни ће се вероватно и завршити као ефемерна буна. Камо среће да се преварим! Професор на Филозофском факултету у Београду Тодор Куљић Лист "Политика"