Detalji: Herojska borba putnika

Američki novinar koji je izvještavao o terorističkom napadu na Njujork 11. septembra 2001, otkrio je u svojoj novoj knjizi posljednje trenutke života nedužnih putnika u dva oteta aviona, koji su teroristi zabili u zgrade Svjetskog trgovinskog centra na Menhetnu, a među njima je bilo heroja odlučnih da ih ne puste da izvrše ovaj krvavi čin.

Svijet 14.05.2019 | 10:13 Svih 37 putnika su sjeli na svoja mjesta i zavezali pojaseve, kad im je rečeno da će poletanje biti odloženo. Dok je avion čekao u redu za pistu na aerodromu “Njuark”, stjuardi su počeli da služe sok putnicima iz prve klase. Među njima su bila i trojica muškaraca iz Saudijske Arabije i jedan iz Libana. Najmanje jedan od njih unio je sa sobom instrukcije za budući samoubilački napad.

– Molite se da vi i sva vaša braća osvojite, pobijedite i pogodite metu bez straha. Znajte da će vas u raju nagraditi najslađim stvarima. Nimfe, u najljepšoj odori, vas zovu – stajalo je u ručno ispisanim instrukcijama sa naslovom “Posljednja noć”.

Kašnjenje leta

Međutim, misija te grupe muškaraca je već krenula naopako. Njihov vođa Mohamed Ata – lično izabran od strane Osame bin Ladena – obezbijedio je da on i njegovih 18 saučesnika rezervišu mjesta u četiri američka aviona koja su poletjela u međusobnom razmaku od nekoliko minuta. Na taj način bi se obezbijedilo da niko na tlu ne bi imao vremena da javi drugim pilotima, a kamoli da ih prati naoružanim borbenim lovcima. To je bila proračunata kalkulacija koja je trebalo da funkcioniše savršeno.

Međutim, let 93 je poletio 42 minute kasnije. U tom trenutku prvi avion je bio svega četiri minute udaljen od udara u Sjevernu kulu STC-a. Drugi avion trebao je da se zabije u Južnu kulu 17 minuta kasnije, a u naredne 34 minute treći bi eksplodirao pri udaru u zgradu Pentagona u Vašingtonu.

U trenutku kad su se nalazili iznad Nju Džersija putnici nisu imali pojma da će kašnjenje leta – kao i 46 minuta koliko je trebalo teroristima da pokrenu napad – spasiti stotine života.

Nakon što su stjuardi poslužili doručak sve je bilo normalno. Nije bilo ni pomena o telefonskom pozivu sa fatalnih letova koji je otkrio da su otmičari ušli u kokpit i ubili ili ranili pilote. Nije bilo pomena ni o udaru dva aviona u kule STC-a, niti da je treći avion nestao prije 20 minuta sa radara.

Upozorenje

Međutim, 62-godišnji službenik “Junajtid erlajnsa” na tlu, u Čikagu, bio je zabrinut zbog mogućnosti novih otmica. Bez ikakve konsultacije s bilo kim, Ed Belinger je počeo da šalje digitalne poruke pilotima kompanije koji su bili u vazduhu, upozoravajući ih da budu oprezni zbog “nasilnih upada u kokpit”.

Ed je znao da svaki kokpit ima sjekiru iza sjedišta prvog oficira i očekivao je da će piloti iskoristiti to oružje da odbrane putnike u svojim avionima.

Tri minute nakon što je poslao poruku, tačno u 9.26 ujutro, kapetan Džejson Dal sa leta 93 je odgovorio: “Molim vas potvrdite posljednju poruku”. Balinger nije odmah odgovorio jer je bio zauzet sa kontaktiranjem drugih aviona. On se kasnije pitao da li je trebao da uputi oštrije poruke ili ih je možda trebao poslati ranije.

Upad u kokpit

Dvije minute kasnije teroristi su upali u kokpit. Avion je izgubio visinu, a jedan od pilota je uspio da pozove u pomoć preko radija. Jedan od pilota je sigurno držao rukom dugme za radio mikrofon, jer su kontrolori leta na tlu i drugi piloti na istoj frekvenciji čuli zvuke borbe. Nadležni su shvatili da je u pitanju otmica u toku i plašili su se da je meta nuklearna elektrana, udaljena od trenutne pozicije aviona oko 65 kilometara.

Četvorica terorista na letu 93 pratila su maltene iste instrukcije kao i otmičari u ostala tri aviona. Dok su neki napali pilote, drugi su izboli najmanje jednog putnika ili stjuarda, a ostale otjerali u zadnji dio letjelice.

Tačno u 9.31 putnicima se obratio “kapetan”.

– Molim vas, sjednite na svoja mjesta i ostanite na njima. Imamo bombu u avionu. Stoga sjedite – glas je skoro sigurno pripadao otmičaru Zijadu Džarahu (33), jedinom koji je imao pilotsku obuku.

Sljedećih pola sata rekorder u kokpitu je snimio konverzacije – dva glasa su pripadala Džarahu i njegovom saučesniku, a druga dva su bila sa engleskog govornog područja. Iako nije bilo jasno ko govori, bez sumnje se znalo da otmičari maltretiraju najmanje jednog zarobljenika.

Čuo se i glas žene, vjerovatno stjuardese, koja je molila otmičare da je ne povrede i počela je da moli za svoj život i plače. Džarah je rekao saučesniku da je odvede iza, nakon čega se ovaj vratio i rekao da je “sve u redu”. Glas žene se više nije čuo. Džarah je zaokrenuo avionom ka Vašingtonu. Kontrolor leta Džon Vert vidio je ovu naglu promenu na radaru.

Međutim, čak ni tada niko nije obavijestio vojsku da je otet i četvrti avion. Kako se situacija razvijala dalje, putnici i posada počeli su da zovu svoje porodice, uglavnom sa “erfona” ugrađenog u sjedišta. Ova tehnologija omogućavala je samo osam poziva u isto vrijeme, zbog čega 20 poziva nije uspjelo.

“Idi tamo i uradi sve što možeš”

Stjuardesa Sendi Bredšo je pozvala centar aviokompanije za održavanje u San Francisku i rekla im da su otmičari u kokpitu, da imaju nož i da su ubili stjuarda.

Putnik Mark Bingam (31) pozvao je svoju majku Elis Hogland i rekao joj da je voli i da su tri muškarca otela avion. Elis je pozvala FBI, potom Marka. Nije bilo odgovora, pa je ostavila poruku: “Rekla bih da treba da odeš tamo i uradiš sve što možeš da ih savladaš, jer su krenuli put za pakao”.

Mark nikada nije dobio poruku, ali svi su imali iste misli u glavi. Putnik Džeremi Glik (30) pozvao je svoju ženu Liz i pozdravio se s njom. Ona ga je obavijestila da se jedan avion upravo zabio u Pentagon. Džeremi je ostao miran, ali je ona čula u glasu da je konfuzan. Njegova tašta se obratila njegovoj ženi.

– Ohrabri ga – rekla je.

Džeremi je rekao svojoj ženi da se neki putnici okupljaju i da hoće da napadnu otmičare. Pitao ju je da li je to dobra ideja, na šta ga je ona upitala da li imaju puške.

– Ne. Imaju samo noževe za buter – našalio se on, ali se ubrzo ponovo uozbiljio: – Ja i ostali muškarci smo izglasali odluku. 

– Mislim da treba to da uradiš. Ti si jak, ti si hrabar. Volim te – odgovorila je Liz.

Trgovac Tod Bimer nije uspio da pozove svoju ženu pa je pozvao operatera, Lisu Džeferson i rekao joj da je dvoje ljudi na letu povrijeđeno ili mrtvo. Lisa je čula da je stjuard rekao Todu da su to piloti. Lisa se ponudila da pozove njegovu ženu, ali Tod nije želio da je uznemiri jer je bila trudna sa njihovim trećim djetetom. Obavijestio je operaterku da se putnici okupljalju.

– Mislim da ćemo zaskočiti tipa s bombom – rekao je on Lisi, dodajući da nemaju mnogo izbora.

Pobuna

U međuvremenu je i putnik Tom Barnet pozvao svoju ženu Dinu i rekao joj da se putnici spremaju za akciju i upozorio da je možda neće moći ponovo pozvati. Stjuardesa Sendi Bredšo je pozvala muža Fila, koji joj je rekao da gleda u sunce. Tako su zaključili da avion leti ka istoku. Fil joj je poručio da ga nazove kad osvoje kokpit. On je znao kako se leti “Boingom 757” i mogao je da daje instrukcije.

Tačno u 9.45 Džarah je rekao drugom otmičaru na arapskom da dovede pilota nazad u kokpit, što je značilo da je ovaj možda još živ, ali dalje ga nisu pominjali. Avion je gubio visinu i Džarah je podigao nos, da bi potom porinuo avion na dolje. Čulo se kako putnici vrište.

Pet minuta kasnije postalo je jasno da su teroristi osjetili da se sprema pobuna. Jedan otmičar je pomenuo da mogu iskoristiti sjekiru da zadrže putnike. Nešto prije 10, Tod Bimer je upitao druge putnike da li su spremni – čulo se jer je i dalje pričao sa operaterkom Lisom.

– OK, idemo – čula je kako Tod kaže.

Da bi došli do kokpita, udaljenog od zadnjeg dijela oko 30 metara, pobunjeni putnici morali su da trče jedan iza drugog između sjedišta. Povici su pratili njihov proboj. Otmičari su čuli buku. Jedan od otmičara, koji je bio van kokpita, zatražio je da se skloni unutra. Čula se borba i vriskovi. Džarah je počeo da okreće avion lijevo-desno kako bi izbacio putnike iz ravnoteže. Borba van kokpita se nastavila.

– U kokpit! U kokpit! – čulo se kako viče jedan putnik.

Tenzija u kokpitu

Džarah je rekao saučesniku da drži vrata. Čulo se razbijanje stakla ili tanjira. Teroristi su tada shvatili da ne mogu vječno da drže kokopit. Jedan je upitao vođu da li da okončaju stvari.

– Ne. Ne još – rekao je drugi otmičar.

– Kad svi oni dođu onda ćemo okončati stvari – rekao je Džarah.

Napolju se čulo kako putnici udaraju metalom o metal.

– U kokpit! Ako ne uđemo svi ćemo umrijeti – povikao je jedan od njih.

Džarah je isprobrao novu taktiku, počeo je da podiže i spušta avion. Potom se na rekorderu u kokpitu čuo snažan zvuk, vjerovatno udarac u vrata.

– Alah je najveći – povikao je Džarah.

Kraj

Otmičari i dalje nisu znali da li mogu da drže kokpit dovoljno dugo da ispune svoju samoubilačku misiju. Kad su letjeli blizu Džonstauna u Pensilvaniji, Džarah se okrenuo ka rezervnoj opciji – svaki otmičar koji ne dođe do svoje mete treba da obori avion na tlo.

– Da li je to to, hoćemo li oboriti avion – upitao je jedan otmičar.

Odgovor je bio potvrdan. Čulo se kako putnici viču, dok je avion porinut na dolje. Dok se zemlja približavala putnici su posljednjim naporom pokušali da uđu u kokpit. Snimljeni podaci otkrivaju da je bilo borbe u posljednjim sekundama. Moguće je i da je jedan putnik dohvatio kontrolne palice pokušavajući da preusmjeri avion.

Neko je povikao “ne!”, a potom su posljednji zvukovi bili vriskovi, buka i molitve Alahu. Let 93 se zabio u polje blizu rudnika uglja kod Šenksvila. Od udara je ostao krater dubok 4,5 metara.

Svih 33 putnika, sedam članova posade i četvoro otmičara su bili mrtvi, ali niko na tlu nije bio povrijeđen. Jedan agent FBi je opisao da je pad aviona bio poput “noža kroz topao buter”.

Heroji leta 93 nisu uspjeli da se spasu. Nikada se nisu vratili svojim porodicama. Ali zahvaljujući njihovoj hrabrosti ne samo što su spriječili teroriste da unište Kapitol ili Bijelu kuću, već su spasili mnoge živote, preneo je “Dejli mejl“.

(Dejli mejl)