Детаљи: Херојска борба путника

Амерички новинар који је извјештавао о терористичком нападу на Њујорк 11. септембра 2001, открио је у својој новој књизи посљедње тренутке живота недужних путника у два отета авиона, који су терористи забили у зграде Свјетског трговинског центра на Менхетну, а међу њима је било хероја одлучних да их не пусте да изврше овај крвави чин.

Свијет 14.05.2019 | 10:13 Свих 37 путника су сјели на своја мјеста и завезали појасеве, кад им је речено да ће полетање бити одложено. Док је авион чекао у реду за писту на аеродрому “Њуарк”, стјуарди су почели да служе сок путницима из прве класе. Међу њима су била и тројица мушкараца из Саудијске Арабије и један из Либана. Најмање један од њих унио је са собом инструкције за будући самоубилачки напад.

– Молите се да ви и сва ваша браћа освојите, побиједите и погодите мету без страха. Знајте да ће вас у рају наградити најслађим стварима. Нимфе, у најљепшој одори, вас зову – стајало је у ручно исписаним инструкцијама са насловом “Посљедња ноћ”.

Кашњење лета

Међутим, мисија те групе мушкараца је већ кренула наопако. Њихов вођа Мохамед Ата – лично изабран од стране Осаме бин Ладена – обезбиједио је да он и његових 18 саучесника резервишу мјеста у четири америчка авиона која су полетјела у међусобном размаку од неколико минута. На тај начин би се обезбиједило да нико на тлу не би имао времена да јави другим пилотима, а камоли да их прати наоружаним борбеним ловцима. То је била прорачуната калкулација која је требало да функционише савршено.

Међутим, лет 93 је полетио 42 минуте касније. У том тренутку први авион је био свега четири минуте удаљен од удара у Сјеверну кулу СТЦ-а. Други авион требао је да се забије у Јужну кулу 17 минута касније, а у наредне 34 минуте трећи би експлодирао при удару у зграду Пентагона у Вашингтону.

У тренутку кад су се налазили изнад Њу Џерсија путници нису имали појма да ће кашњење лета – као и 46 минута колико је требало терористима да покрену напад – спасити стотине живота.

Након што су стјуарди послужили доручак све је било нормално. Није било ни помена о телефонском позиву са фаталних летова који је открио да су отмичари ушли у кокпит и убили или ранили пилоте. Није било помена ни о удару два авиона у куле СТЦ-а, нити да је трећи авион нестао прије 20 минута са радара.

Упозорење

Међутим, 62-годишњи службеник “Јунајтид ерлајнса” на тлу, у Чикагу, био је забринут због могућности нових отмица. Без икакве консултације с било ким, Ед Белингер је почео да шаље дигиталне поруке пилотима компаније који су били у ваздуху, упозоравајући их да буду опрезни због “насилних упада у кокпит”.

Ед је знао да сваки кокпит има сјекиру иза сједишта првог официра и очекивао је да ће пилоти искористити то оружје да одбране путнике у својим авионима.

Три минуте након што је послао поруку, тачно у 9.26 ујутро, капетан Џејсон Дал са лета 93 је одговорио: “Молим вас потврдите посљедњу поруку”. Балингер није одмах одговорио јер је био заузет са контактирањем других авиона. Он се касније питао да ли је требао да упути оштрије поруке или их је можда требао послати раније.

Упад у кокпит

Двије минуте касније терористи су упали у кокпит. Авион је изгубио висину, а један од пилота је успио да позове у помоћ преко радија. Један од пилота је сигурно држао руком дугме за радио микрофон, јер су контролори лета на тлу и други пилоти на истој фреквенцији чули звуке борбе. Надлежни су схватили да је у питању отмица у току и плашили су се да је мета нуклеарна електрана, удаљена од тренутне позиције авиона око 65 километара.

Четворица терориста на лету 93 пратила су малтене исте инструкције као и отмичари у остала три авиона. Док су неки напали пилоте, други су изболи најмање једног путника или стјуарда, а остале отјерали у задњи дио летјелице.

Тачно у 9.31 путницима се обратио “капетан”.

– Молим вас, сједните на своја мјеста и останите на њима. Имамо бомбу у авиону. Стога сједите – глас је скоро сигурно припадао отмичару Зијаду Џараху (33), једином који је имао пилотску обуку.

Сљедећих пола сата рекордер у кокпиту је снимио конверзације – два гласа су припадала Џараху и његовом саучеснику, а друга два су била са енглеског говорног подручја. Иако није било јасно ко говори, без сумње се знало да отмичари малтретирају најмање једног заробљеника.

Чуо се и глас жене, вјероватно стјуардесе, која је молила отмичаре да је не повреде и почела је да моли за свој живот и плаче. Џарах је рекао саучеснику да је одведе иза, након чега се овај вратио и рекао да је “све у реду”. Глас жене се више није чуо. Џарах је заокренуо авионом ка Вашингтону. Контролор лета Џон Верт видио је ову наглу промену на радару.

Међутим, чак ни тада нико није обавијестио војску да је отет и четврти авион. Како се ситуација развијала даље, путници и посада почели су да зову своје породице, углавном са “ерфона” уграђеног у сједишта. Ова технологија омогућавала је само осам позива у исто вријеме, због чега 20 позива није успјело.

“Иди тамо и уради све што можеш”

Стјуардеса Сенди Бредшо је позвала центар авиокомпаније за одржавање у Сан Франциску и рекла им да су отмичари у кокпиту, да имају нож и да су убили стјуарда.

Путник Марк Бингам (31) позвао је своју мајку Елис Хогланд и рекао јој да је воли и да су три мушкарца отела авион. Елис је позвала ФБИ, потом Марка. Није било одговора, па је оставила поруку: “Рекла бих да треба да одеш тамо и урадиш све што можеш да их савладаш, јер су кренули пут за пакао”.

Марк никада није добио поруку, али сви су имали исте мисли у глави. Путник Џереми Глик (30) позвао је своју жену Лиз и поздравио се с њом. Она га је обавијестила да се један авион управо забио у Пентагон. Џереми је остао миран, али је она чула у гласу да је конфузан. Његова ташта се обратила његовој жени.

– Охрабри га – рекла је.

Џереми је рекао својој жени да се неки путници окупљају и да хоће да нападну отмичаре. Питао ју је да ли је то добра идеја, на шта га је она упитала да ли имају пушке.

– Не. Имају само ножеве за бутер – нашалио се он, али се убрзо поново уозбиљио: – Ја и остали мушкарци смо изгласали одлуку. 

– Мислим да треба то да урадиш. Ти си јак, ти си храбар. Волим те – одговорила је Лиз.

Трговац Тод Бимер није успио да позове своју жену па је позвао оператера, Лису Џеферсон и рекао јој да је двоје људи на лету повријеђено или мртво. Лиса је чула да је стјуард рекао Тоду да су то пилоти. Лиса се понудила да позове његову жену, али Тод није желио да је узнемири јер је била трудна са њиховим трећим дјететом. Обавијестио је оператерку да се путници окупљаљу.

– Мислим да ћемо заскочити типа с бомбом – рекао је он Лиси, додајући да немају много избора.

Побуна

У међувремену је и путник Том Барнет позвао своју жену Дину и рекао јој да се путници спремају за акцију и упозорио да је можда неће моћи поново позвати. Стјуардеса Сенди Бредшо је позвала мужа Фила, који јој је рекао да гледа у сунце. Тако су закључили да авион лети ка истоку. Фил јој је поручио да га назове кад освоје кокпит. Он је знао како се лети “Боингом 757” и могао је да даје инструкције.

Тачно у 9.45 Џарах је рекао другом отмичару на арапском да доведе пилота назад у кокпит, што је значило да је овај можда још жив, али даље га нису помињали. Авион је губио висину и Џарах је подигао нос, да би потом поринуо авион на доље. Чуло се како путници вриште.

Пет минута касније постало је јасно да су терористи осјетили да се спрема побуна. Један отмичар је поменуо да могу искористити сјекиру да задрже путнике. Нешто прије 10, Тод Бимер је упитао друге путнике да ли су спремни – чуло се јер је и даље причао са оператерком Лисом.

– ОК, идемо – чула је како Тод каже.

Да би дошли до кокпита, удаљеног од задњег дијела око 30 метара, побуњени путници морали су да трче један иза другог између сједишта. Повици су пратили њихов пробој. Отмичари су чули буку. Један од отмичара, који је био ван кокпита, затражио је да се склони унутра. Чула се борба и врискови. Џарах је почео да окреће авион лијево-десно како би избацио путнике из равнотеже. Борба ван кокпита се наставила.

– У кокпит! У кокпит! – чуло се како виче један путник.

Тензија у кокпиту

Џарах је рекао саучеснику да држи врата. Чуло се разбијање стакла или тањира. Терористи су тада схватили да не могу вјечно да држе кокопит. Један је упитао вођу да ли да окончају ствари.

– Не. Не још – рекао је други отмичар.

– Кад сви они дођу онда ћемо окончати ствари – рекао је Џарах.

Напољу се чуло како путници ударају металом о метал.

– У кокпит! Ако не уђемо сви ћемо умријети – повикао је један од њих.

Џарах је испробрао нову тактику, почео је да подиже и спушта авион. Потом се на рекордеру у кокпиту чуо снажан звук, вјероватно ударац у врата.

– Алах је највећи – повикао је Џарах.

Крај

Отмичари и даље нису знали да ли могу да држе кокпит довољно дуго да испуне своју самоубилачку мисију. Кад су летјели близу Џонстауна у Пенсилванији, Џарах се окренуо ка резервној опцији – сваки отмичар који не дође до своје мете треба да обори авион на тло.

– Да ли је то то, хоћемо ли оборити авион – упитао је један отмичар.

Одговор је био потврдан. Чуло се како путници вичу, док је авион поринут на доље. Док се земља приближавала путници су посљедњим напором покушали да уђу у кокпит. Снимљени подаци откривају да је било борбе у посљедњим секундама. Могуће је и да је један путник дохватио контролне палице покушавајући да преусмјери авион.

Неко је повикао “не!”, а потом су посљедњи звукови били врискови, бука и молитве Алаху. Лет 93 се забио у поље близу рудника угља код Шенксвила. Од удара је остао кратер дубок 4,5 метара.

Свих 33 путника, седам чланова посаде и четворо отмичара су били мртви, али нико на тлу није био повријеђен. Један агент ФБи је описао да је пад авиона био попут “ножа кроз топао бутер”.

Хероји лета 93 нису успјели да се спасу. Никада се нису вратили својим породицама. Али захваљујући њиховој храбрости не само што су спријечили терористе да униште Капитол или Бијелу кућу, већ су спасили многе животе, пренео је “Дејли мејл“.

(Дејли мејл)