Priča: Anti-Borijelo...
Zavesa je pala, violinista se zauvek spustio sa krova, makar dok ne položi ispite u Koverćanu pa se ne pojavi na klupi nekog od svojih bivših klubova poput Pjaćence, Verone, Parme ili Đenove, što da ne. Nema više ni izlaska na bis, nema više aplauza ni zvižduka. . .
Fudbal 30.09.2018 | 23:49
Bila je to jedna od najboljih utakmica na mundijalima svih vremena, ako ne i najbolja, upravo zato što je bila više od igre, više od četvrtfinala Svetskog prvenstva, bila je sudar dve koncepcije. Lepršavosti i opreza, lepote i strukture, poteza više i poteza manje.
I bio je on. Paolo Rosi, glavom, pa onda nogom posle krađe jedne lopte, i na kraju posle kornera za konačnih 3:2. Het-trik velikog toskanskog majstora.
Ako verujete u slučajnosti, a fudbalski navijači uvek veruju, onda će vam ono nešto drugo što se desilo tog dana zvučati kao preterivanje.
A opet, neki ljudi veruju u to da im sudbinu određuje trenutak i mesto rođenja, i položaj planeta i bivših planeta tamo u nebesima, pa što ne bi i jedna utakmica koju je gledala čitava nacija; ili skoro čitava, sem porodice Đilardino gore u Pijemontu.
Jer bio je jul, peti, godine hiljadudevetstoosamdesetdruge, datum kada je Paolo Rosi postao besmrtan, i istog tog dana kada je stvorena gioco all'Italiana, možda u istoj sekundi kada je Pablito srušio Falkaa i Sokratesa i Zika, u Bijeli je rođen dečak iz Kosata, ime mu je Alberto Đilardino, i godinama kasnije od njega će svi pokušati da naprave novog Rosija, i nekad će im pomalo i uspeti.
U Bijeli je rođen i Ugo Nespolo, i neko bi kasnije mogao da kaže da ga igra Alberta Đilardina podseća na šarene slagalice svestranog umetnika, to kako se naizgled nespojivi delići uklapaju u živopisnu celinu što ume da donese radost onome ko je sa druge strane.
U Bijeli se originalno proizvodila i čuvena čokolada đanduja, da, ona sa lešnicima, ime je dobila po liku iz Commedie dell'Arte, i neko bi kasnije mogao da kaže da ga život Alberta Đilardina podseća na Đanduju, veselog ali poštenog seljaka koji svašta proba u životu, i ipak uvek ostane veran svojoj devojci Đakometi.
Svašta se desilo od 5. jula 1982. u Španiji do 5. jula 1982. u Pijemontu; svašta se desilo i od prvog dana leta 2003. kada iz Parme u Inter odlazi Adrijano, i momak koji je dotad bio uglavnom njegova zamena u đaloblu postaje Đila, četiri slova koja će obeležiti italijanski fudbal na razne načine, pa do poslednjeg dana leta 2018. kada Alberto Đilardino, posle sezone u Speciji u Seriji B, obznanjuje – “Gazeta” će to reći, “na prstima, sa osmehom” – da više neće igrati fudbal, da će se posvetiti budućoj trenerskoj karijeri.
Zavesa je pala, violinista se zauvek spustio sa krova, makar dok ne položi ispite u Koverćanu pa se ne pojavi na klupi nekog od svojih bivših klubova poput Pjaćence, Verone, Parme ili Đenove, što da ne. Nema više ni izlaska na bis (kao kada prošle godine zabije volejčinu za Speciju, čisto da nas podseti šta je sve mogao), nema više aplauza ni zvižduka.
Nema veze, on ionako nikada nije igrao za njih, nego njima uprkos.
U svetu gde je Marko Borijelo – evo, opet ga pominjemo, pomisliće neko da imamo nešto protiv njega, nimalo, ta na istom ovom mestu, pod istim ovim potpisom, svojevremeno smo ga u zvezde kovali, iste one zvezde od kojih je on pokušavao da pobegne – vest dana kad zapali na Ibicu, jer bismo svi malo da živimo kao Marko Borijelo, jedan Alberto Đilardino, jedan anti-Borijelo, lako će biti skrajnut i još brže zaboravljen, mada je uradio mnogo više od svog ispisnika.
Đila je suvi dokaz da u fudbalu statistika ne znači ništa. Prokletinja nije ni kao bikini, ona je je eventualno peškir koji nosiš na plažu.
Da čovek koji je postigao skoro 200 golova u Seriji A – i to u poslednjim trzajima “one” Serije A! – po čemu je u top 10 svih vremena, tamo sa Totijem, Bađom, Bepeom Sinjorijem, to je njegovo društvo, i koji je zemlji doneo titulu svetskog prvaka, prvu titulu još od stanovitog Paola Rosija, golom protiv Amera i sjajnom asistencijom Del Pjeru protiv Nemačke, da takav čovek može da bude potcenjen.
Da ode tiho, bez ikakve pompe, bez konferencije za novinare, bez specijalnog dodatka na ružičastim ili još ružičastijim stranicama, bez lepih devojaka koje bi ga okruživale na nekoj plaži, a opet s ponosom, jer on zna – čak i ako neki drugi zaboravljaju – koliko mu je dao fudbal, koliko je on dao fudbalu.
Prokletstvo je to s kojim je Đila naučio da živi, valjda se svi ti vredni, učtivi ljudi – da li se izlizao onaj izraz “profesionalac”? – pomire s činjenicom da će tek redak soj umeti da prepozna njihovu vrednost i da ih pominje po dobrome.
Posebno ako zbog datuma rođenja svi budu mislili da si novi “bomber”, novi Paolo Rosi, iako niko neće biti Paolo Rosi, i ako sa 18 godina preživiš tešku saobraćajnu nesreću u kojoj ti napukne grudni koš; lako je tada pomisliti da si predodređen za nešto veliko.
Još lakše je da te posle toga ubede da nisi.
A uostalom, jednom kada prođeš “toplog zeca” zahtevne tribine na San Siru, kojoj nije dovoljno što je njihov “bomber” dao 17 golova na 31 utakmici u Seriji A, pa mu zvižde jer nije, valjda, isto uradio u Ligi šampiona, ili mu zvižde zato što nije Ronaldo, ili nije Pato, posle toga si svemu naredan, ništa ne može više da te ponizi, očvrsne ti koža, a srce ogugla na nepravdu.
Neka ih drugi ispravljaju, on će samo raditi najbolje što zna.
Iz Milana je otišao tužan i ljutit, uprkos tituli u Ligi šampiona (tada je bio i evropski i svetski prvak u isto vreme, malo li je?), mislio je da mu nisu dali da igra kako zna i ume, a u stvari je to bilo razmimoilaženje u vremenu i prostoru.
Milan nije shvatao gde mu je mesto u novoj, postkalčopolijevskoj eri, Đilardino bi za današnji Milan bio najveći, tada im se činio nedovoljno dobar i nedostojan prethodnika, i spasiće ga Ćezare Prandeli, naravno, čovek koji mu je i u Parmi dao šansu i čije će reči i dela u nastavku života sigurno pokušati da emulira.
Baš kao što je nekada skidao fazone Mutua i Adrijana i Ronalda i Inzagija, dok nije postao njihova mešavina, kao neki mozaik Uga Nespola.
Sviraće posle Milana i Firence violina i u Đenovi i u Palermu, čak će stići i do Kine, ali će se vratiti što pre, nije to bilo za njega.
(Đila je posle nekoliko naivnih, pa ipak bezazlenih mladalačkih ispada van terena postao ozbiljan i posvećen kao i na njemu, otac tri devojčice i tata svakog šesnaesterca od Torina do Sicilije.)
Već previše profano zvuči da “nema više takvih igrača”, ali Đilardino jeste bio neobični melanž različitih uticaja, pravaca i načina igre, i možda je upravo to što je imao sve pomalo, ali ništa do kraja, bilo ono što ga je sprečavalo da u očima mase bude Paolo Rosi. Da, instinktivni oportunista u šesnaestercu, pa tako 188 puta, ali nekada i trošadžija previše lopti; da, sposoban da visinom dominira u skoku, ali nedovoljno snažan da nosi dvojicu na leđima.
Imao je i on svojih žutih minuta koji su se protezali na sate, i daleko od toga da je bio samo neshvaćeni majstor. Od napadača su se na Apeninima vazda očekivali samo golovi i onda još više golova, a Đilardino je umeo da poveže i deset-petnaest utakmica pre nego što izvadi svoju violinu.
Pa opet, sa tim i sa svim ostalim što je imao i nije imao, bio je klasa u jednoj eri fenomena, zalogaj đanduje kao aroma normalnosti i truda u moru potrošenih i potrošnih talenata (ko je, opet, rekao Borijelo?).
Sada će tih dilema i promišljanja biti svakako manje; Đila je otišao u penziju, “na prstima, s osmehom”, ali možda je najmanje što mu italijanski fudbal duguje, makar zbog Mundijala, makar zbog datuma rođenja, makar zbog Paola Rosija i 5. 7. 1982. i gioco all'Italiana, da predstojećeg vikenda, kada od njegovih bivših klubova u Seriji A budu nastupili i Bolonja (protiv Udinezea) i Đenova (ide u Frozinone) i Milan (sa Sasuolom) i Fjorentina (dolazi joj Atalanta) i Parma (stiže im takođe njegov Empoli), padnu neki lepi golovi, baš onakvi kakve je do kraja leta 2018. umeo da daje Alberto Đilardino.
Izvor: mozzartsport
Foto: Action Images
Komentari / 0
Ostavite komentar