Прича: Анти-Боријело...
Завеса је пала, виолиниста се заувек спустио са крова, макар док не положи испите у Коверћану па се не појави на клупи неког од својих бивших клубова попут Пјаћенце, Вероне, Парме или Ђенове, што да не. Нема више ни изласка на бис, нема више аплауза ни звиждука. . .
Фудбал 30.09.2018 | 23:49
Била је то једна од најбољих утакмица на мундијалима свих времена, ако не и најбоља, управо зато што је била више од игре, више од четвртфинала Светског првенства, била је судар две концепције. Лепршавости и опреза, лепоте и структуре, потеза више и потеза мање.
И био је он. Паоло Роси, главом, па онда ногом после крађе једне лопте, и на крају после корнера за коначних 3:2. Хет-трик великог тосканског мајстора.
Ако верујете у случајности, а фудбалски навијачи увек верују, онда ће вам оно нешто друго што се десило тог дана звучати као претеривање.
А опет, неки људи верују у то да им судбину одређује тренутак и место рођења, и положај планета и бивших планета тамо у небесима, па што не би и једна утакмица коју је гледала читава нација; или скоро читава, сем породице Ђилардино горе у Пијемонту.
Јер био је јул, пети, године хиљадудеветстоосамдесетдруге, датум када је Паоло Роси постао бесмртан, и истог тог дана када је створена гиоцо алл'Италиана, можда у истој секунди када је Паблито срушио Фалкаа и Сократеса и Зика, у Бијели је рођен дечак из Косата, име му је Алберто Ђилардино, и годинама касније од њега ће сви покушати да направе новог Росија, и некад ће им помало и успети.
У Бијели је рођен и Уго Несполо, и неко би касније могао да каже да га игра Алберта Ђилардина подсећа на шарене слагалице свестраног уметника, то како се наизглед неспојиви делићи уклапају у живописну целину што уме да донесе радост ономе ко је са друге стране.
У Бијели се оригинално производила и чувена чоколада ђандуја, да, она са лешницима, име је добила по лику из Цоммедие делл'Арте, и неко би касније могао да каже да га живот Алберта Ђилардина подсећа на Ђандују, веселог али поштеног сељака који свашта проба у животу, и ипак увек остане веран својој девојци Ђакомети.
Свашта се десило од 5. јула 1982. у Шпанији до 5. јула 1982. у Пијемонту; свашта се десило и од првог дана лета 2003. када из Парме у Интер одлази Адријано, и момак који је дотад био углавном његова замена у ђалоблу постаје Ђила, четири слова која ће обележити италијански фудбал на разне начине, па до последњег дана лета 2018. када Алберто Ђилардино, после сезоне у Специји у Серији Б, обзнањује – “Газета” ће то рећи, “на прстима, са осмехом” – да више неће играти фудбал, да ће се посветити будућој тренерској каријери.
Завеса је пала, виолиниста се заувек спустио са крова, макар док не положи испите у Коверћану па се не појави на клупи неког од својих бивших клубова попут Пјаћенце, Вероне, Парме или Ђенове, што да не. Нема више ни изласка на бис (као када прошле године забије волејчину за Специју, чисто да нас подсети шта је све могао), нема више аплауза ни звиждука.
Нема везе, он ионако никада није играо за њих, него њима упркос.
У свету где је Марко Боријело – ево, опет га помињемо, помислиће неко да имамо нешто против њега, нимало, та на истом овом месту, под истим овим потписом, својевремено смо га у звезде ковали, исте оне звезде од којих је он покушавао да побегне – вест дана кад запали на Ибицу, јер бисмо сви мало да живимо као Марко Боријело, један Алберто Ђилардино, један анти-Боријело, лако ће бити скрајнут и још брже заборављен, мада је урадио много више од свог исписника.
Ђила је суви доказ да у фудбалу статистика не значи ништа. Проклетиња није ни као бикини, она је је евентуално пешкир који носиш на плажу.
Да човек који је постигао скоро 200 голова у Серији А – и то у последњим трзајима “оне” Серије А! – по чему је у топ 10 свих времена, тамо са Тотијем, Бађом, Бепеом Сињоријем, то је његово друштво, и који је земљи донео титулу светског првака, прву титулу још од становитог Паола Росија, голом против Амера и сјајном асистенцијом Дел Пјеру против Немачке, да такав човек може да буде потцењен.
Да оде тихо, без икакве помпе, без конференције за новинаре, без специјалног додатка на ружичастим или још ружичастијим страницама, без лепих девојака које би га окруживале на некој плажи, а опет с поносом, јер он зна – чак и ако неки други заборављају – колико му је дао фудбал, колико је он дао фудбалу.
Проклетство је то с којим је Ђила научио да живи, ваљда се сви ти вредни, учтиви људи – да ли се излизао онај израз “професионалац”? – помире с чињеницом да ће тек редак сој умети да препозна њихову вредност и да их помиње по доброме.
Посебно ако због датума рођења сви буду мислили да си нови “бомбер”, нови Паоло Роси, иако нико неће бити Паоло Роси, и ако са 18 година преживиш тешку саобраћајну несрећу у којој ти напукне грудни кош; лако је тада помислити да си предодређен за нешто велико.
Још лакше је да те после тога убеде да ниси.
А уосталом, једном када прођеш “топлог зеца” захтевне трибине на Сан Сиру, којој није довољно што је њихов “бомбер” дао 17 голова на 31 утакмици у Серији А, па му звижде јер није, ваљда, исто урадио у Лиги шампиона, или му звижде зато што није Роналдо, или није Пато, после тога си свему наредан, ништа не може више да те понизи, очврсне ти кожа, а срце огугла на неправду.
Нека их други исправљају, он ће само радити најбоље што зна.
Из Милана је отишао тужан и љутит, упркос титули у Лиги шампиона (тада је био и европски и светски првак у исто време, мало ли је?), мислио је да му нису дали да игра како зна и уме, а у ствари је то било размимоилажење у времену и простору.
Милан није схватао где му је место у новој, посткалчополијевској ери, Ђилардино би за данашњи Милан био највећи, тада им се чинио недовољно добар и недостојан претходника, и спасиће га Ћезаре Прандели, наравно, човек који му је и у Парми дао шансу и чије ће речи и дела у наставку живота сигурно покушати да емулира.
Баш као што је некада скидао фазоне Мутуа и Адријана и Роналда и Инзагија, док није постао њихова мешавина, као неки мозаик Уга Неспола.
Свираће после Милана и Фиренце виолина и у Ђенови и у Палерму, чак ће стићи и до Кине, али ће се вратити што пре, није то било за њега.
(Ђила је после неколико наивних, па ипак безазлених младалачких испада ван терена постао озбиљан и посвећен као и на њему, отац три девојчице и тата сваког шеснаестерца од Торина до Сицилије.)
Већ превише профано звучи да “нема више таквих играча”, али Ђилардино јесте био необични меланж различитих утицаја, праваца и начина игре, и можда је управо то што је имао све помало, али ништа до краја, било оно што га је спречавало да у очима масе буде Паоло Роси. Да, инстинктивни опортуниста у шеснаестерцу, па тако 188 пута, али некада и трошаџија превише лопти; да, способан да висином доминира у скоку, али недовољно снажан да носи двојицу на леђима.
Имао је и он својих жутих минута који су се протезали на сате, и далеко од тога да је био само несхваћени мајстор. Од нападача су се на Апенинима вазда очекивали само голови и онда још више голова, а Ђилардино је умео да повеже и десет-петнаест утакмица пре него што извади своју виолину.
Па опет, са тим и са свим осталим што је имао и није имао, био је класа у једној ери феномена, залогај ђандује као арома нормалности и труда у мору потрошених и потрошних талената (ко је, опет, рекао Боријело?).
Сада ће тих дилема и промишљања бити свакако мање; Ђила је отишао у пензију, “на прстима, с осмехом”, али можда је најмање што му италијански фудбал дугује, макар због Мундијала, макар због датума рођења, макар због Паола Росија и 5. 7. 1982. и гиоцо алл'Италиана, да предстојећег викенда, када од његових бивших клубова у Серији А буду наступили и Болоња (против Удинезеа) и Ђенова (иде у Фрозиноне) и Милан (са Сасуолом) и Фјорентина (долази јој Аталанта) и Парма (стиже им такође његов Емполи), падну неки лепи голови, баш онакви какве је до краја лета 2018. умео да даје Алберто Ђилардино.
Извор: моззартспорт
Фото: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар