Analiza: Piksi Tadić!

Ima onih koji tvrde da samo igrači posebnog kova, ti luckasti šmekeri, uvek pružaju manje nego što ih ograničava talenat. Baš takav put prošao je kreator poslednjih uspeha reprezentacije Srbije.

Fudbal 11.10.2016 | 23:30 Beše to proleće 2007. godine. Tada tek 19-godišnji Dušan Tadić igrao je za Vojvodinu na Staroj Karaburmi i serijom driblinga bacio na zadnjicu tadašnjeg desnog beka Romantičara Ivana Stevanovića, koga će kasnije put odvesti u Partizan. Tada je bilo mudrih, a opet ne sedih glava, koji su dijagnostikovali da je Srbija dobila novog najtalentovanijeg igrača. Da će on biti taj koji će više od svake marketinške akcije biti mamac za publiku, neko ko će spojiti polarizovanu Srbiju. Jer za koga god da navijate i kakav god pogled na fudbal da imate morate da cenite umetnost poteza. Nešto što je svojevremeno imao Dragan Stojković Piksi i postao merna jedinica za esencijalno fudbalsko znanje.

Ima onih koji tvrde da samo igrači posebnog kova, ti luckasti šmekeri, uvek pružaju manje nego što ih ograničava talenat. Baš takav put prošao je kreator poslednjih uspeha reprezentacije Dušan Tadić. Kod Mihajlovića je igrao na mahove, kod Dika Advokata je bio neupotrebljen, kod Radovana Ćurčića - odbačen... Zvuči baš kontradiktorno, ali tu platinastu crtu Dušana Tadića uspeo je da probudi majstor taktike i čovek koji je dugo važio za defanzivnog trenera Slavoljub Muslin.

Samo na prvi pogled Dušan Tadić u poslednje vreme u dresu reprezentacije pruža čudesne partije, uokvirene u šest asistencija i četiri pogotka. One asistencije ka Mitrovićaprotiv Austrije ili Kostiću u Moldaviji, to je – on. Onaj gol za pobedu u Ljutice Bogdana kada je opet urođenom anticipacijom osetio putanju lopte i smestio je u mrežu to je opet – on! Jer to je nebrojeno puta radio u dresu Vojvodine ili mlade reprezentacije Srbije.

Međutim, na velikoj sceni morao je da prođe izvesni period sazrevanja, rutu koja je mogla da samelje njegov talenat. Prosto, kao da nije dovoljno verovao u sebe, kao da nije osetio da mu se drugi dive, kao da nije spoznao da je on retka, unikatna sorta igrača. Da je predoređen da rešava velike utakmice i bude srpski barjaktar bez obzira na status i godine...

Bilo je potrebno da mnogo ranije, baš kao posle gola protiv Austrije, autoritativino pokaže na travu Marakane i poruči da je on gazda.  Nije možda iškolovan u Vojvodini, Groningenu, Tventeu, pa i Sautemptonu, da se nosi sa pritiskom svakodnevice. Nju je upoznao u reprezentativnom dresu i pokazao da može da pusti talenat sa lanca i kada su sve oči uprte u njega.

Najbolji fudbaler Srbije počeo je da igra fudbal sa emocijama. Sa strašću kakvu je nekad imao Dragan Stojković Piksi dok je punio Špance ili kidao revere sa skupocenog odela dok je kao predsednik Saveza objašnjavao zašto Mateja Kežman više neće da igra za nacionalni tim. I zbog toga je bio i ostao Piksi. I zato je ovaj meč sa Austrijom mnogo toga važnijeg doneo od tri boda. 

Dobili smo vođu po fudbalskim i karakternim osobinama. Pokazao je Dušan Tadić da više nije onaj klinac iz vojvođanskih dana kada je bio dečkih zaljubljen u video-igrice.

Sada, protiv Austrije, je prešao igricu. Vreme je za nova dostignuća. Sve do Rusije...

Izvor: mozzartsport