Анализа: Пикси Тадић!

Има оних који тврде да само играчи посебног кова, ти луцкасти шмекери, увек пружају мање него што их ограничава таленат. Баш такав пут прошао је креатор последњих успеха репрезентације Србије.

Фудбал 11.10.2016 | 23:30 Беше то пролеће 2007. године. Тада тек 19-годишњи Душан Тадић играо је за Војводину на Старој Карабурми и серијом дриблинга бацио на задњицу тадашњег десног бека Романтичара Ивана Стевановића, кога ће касније пут одвести у Партизан. Тада је било мудрих, а опет не седих глава, који су дијагностиковали да је Србија добила новог најталентованијег играча. Да ће он бити тај који ће више од сваке маркетиншке акције бити мамац за публику, неко ко ће спојити поларизовану Србију. Јер за кога год да навијате и какав год поглед на фудбал да имате морате да цените уметност потеза. Нешто што је својевремено имао Драган Стојковић Пикси и постао мерна јединица за есенцијално фудбалско знање.

Има оних који тврде да само играчи посебног кова, ти луцкасти шмекери, увек пружају мање него што их ограничава таленат. Баш такав пут прошао је креатор последњих успеха репрезентације Душан Тадић. Код Михајловића је играо на махове, код Дика Адвоката је био неупотребљен, код Радована Ћурчића - одбачен... Звучи баш контрадикторно, али ту платинасту црту Душана Тадића успео је да пробуди мајстор тактике и човек који је дуго важио за дефанзивног тренера Славољуб Муслин.

Само на први поглед Душан Тадић у последње време у дресу репрезентације пружа чудесне партије, уоквирене у шест асистенција и четири поготка. Оне асистенције ка Митровићапротив Аустрије или Костићу у Молдавији, то је – он. Онај гол за победу у Љутице Богдана када је опет урођеном антиципацијом осетио путању лопте и сместио је у мрежу то је опет – он! Јер то је небројено пута радио у дресу Војводине или младе репрезентације Србије.

Међутим, на великој сцени морао је да прође извесни период сазревања, руту која је могла да самеље његов таленат. Просто, као да није довољно веровао у себе, као да није осетио да му се други диве, као да није спознао да је он ретка, уникатна сорта играча. Да је предоређен да решава велике утакмице и буде српски барјактар без обзира на статус и године...

Било је потребно да много раније, баш као после гола против Аустрије, ауторитативино покаже на траву Маракане и поручи да је он газда.  Није можда ишколован у Војводини, Гронингену, Твентеу, па и Саутемптону, да се носи са притиском свакодневице. Њу је упознао у репрезентативном дресу и показао да може да пусти таленат са ланца и када су све очи упрте у њега.

Најбољи фудбалер Србије почео је да игра фудбал са емоцијама. Са страшћу какву је некад имао Драган Стојковић Пикси док је пунио Шпанце или кидао ревере са скупоценог одела док је као председник Савеза објашњавао зашто Матеја Кежман више неће да игра за национални тим. И због тога је био и остао Пикси. И зато је овај меч са Аустријом много тога важнијег донео од три бода. 

Добили смо вођу по фудбалским и карактерним особинама. Показао је Душан Тадић да више није онај клинац из војвођанских дана када је био дечких заљубљен у видео-игрице.

Сада, против Аустрије, је прешао игрицу. Време је за нова достигнућа. Све до Русије...

Извор: моззартспорт