Gana: Najtužnija priča o "zlatnim dječacima"

Emanuel ispira kamenčiće u potrazi za zlatom od osme godine života. Danas 11-godišnji dečak od jutra do večeri meša sitno kamenje s visokotoksičnom živom. Da bi odvojio zlatni prah, Emanuel zagreva tečnost, ne znajući da pri tom udiše otrovne gasove...

Svijet 10.10.2016 | 07:48
Gana: Najtužnija priča o "zlatnim dječacima"
Emanuel je jedno od hiljada dece u Gani koje vlasnici rudnika iskorišćavaju kao jeftinu radnu snagu.
Oči su mu crvene i upaljene od prašine koju dižu mašine za drobljenje kamena. Najviše ga, međutim, zabrinjavaju otvorene rane na stopalima, koje su nastale zbog dugotrajnog stajanja u blatnjavoj vodi i nikako neće da zarastu.

“Video sam nesreće, povređene. To me plaši”, kaže na maternjem jeziku Čvi. Bio je svedok nesreća izazvanih klizištima, eksplozijama i mašinama. Uprkos tome, i dalje radi u rudniku zlata: dnevna zarada od 2,20 evra dovoljna je za tri obroka. Dok je još išao u školu, često je gladovao.

Prema podacima Geološke službe SAD, Gana spada u deset najvećih proizvođača zlata na svetu. Plemeniti metal se izvozi pretežno u Švajcarsku, Ujedinjene Arapske Emirate, Južnu Afriku, Tursku, Liban i SAD, gde se prodaje bankama, zlatarama i elektroindustriji.

Oko trećina zlata iz Gane, sa trgovinskom vrednošću od preko 1,3 milijarde evra godišnje, potiče iz malih, često ilegalnih rudnika poput onog u kome radi Emanuel. Iako postoji zakon koji nalaže poštovanje kriterijuma o ljudskim pravima, zlato dobijeno dečjim radom završi na međunarodnim tržištima.



Oko trećina od 120 dece koja rade zajedno sa Emanuelom maloletna su. Njihov šef, direktor rudnika Emanuel Apijah, to ne krije - iako zakoni u Gani i međunarodne smernice zabranjuju rad dece u rudarskoj industriji. On ne samo da ne poriče da zapošljava decu, već otvoreno kaže da im prodaje tečnu živu.

“Ponekad mi ostane na dlanovima”, kaže 15-godišnji Ričmond Asijamah, jedan od retkih koji znaju da ovaj teški metal napada centralni nervni sistem. “Znam da može da ubije kada se s njom dugo radi.”
Ričmond je prinuđen da radi u rudniku, jer mu je otac umro, a majka sama ne može da prehrani njega i još osmoro braće i sestara.

Direktori rudnika poput Apijaha očigledno nemaju čega da se plaše. “Znamo da je to ozbiljan problem, ali nemamo sredstava”, kaže Lizbet Akanbombiri, koja je u Ministarstvu rada zadužena za oblast dečjeg rada. Zbog toga ne mogu ništa da urade. Kritičari, međutim, u tome vide dokaz da u vladi ne postoji politička volja da se uhvati u koštac s problemom.

Čak više od polovine učenika osnovne škole koju je Emanuel ranije pohađao, posle nastave radi u nekom rudniku. Najmlađe dete je tek napunilo šest godina, kaže nastavnik Emanuel Boateng. “Nastojimo da ukažemo đacima na opasnosti rada u rudniku. Uprkos tome idu da rade, jer im je potreban novac.”

Izvor: Blic

Komentari / 1

Ostavite komentar
Name

Bednici

10.10.2016 10:45

Prokleti da su svi oni koji se bogate na racun laganog umiranja tudje dece.

ODGOVORITE