Гана: Најтужнија прича о "златним дјечацима"

Емануел испира каменчиће у потрази за златом од осме године живота. Данас 11-годишњи дечак од јутра до вечери меша ситно камење с високотоксичном живом. Да би одвојио златни прах, Емануел загрева течност, не знајући да при том удише отровне гасове...

Свијет 10.10.2016 | 07:48
Гана: Најтужнија прича о "златним дјечацима"
Емануел је једно од хиљада деце у Гани које власници рудника искоришћавају као јефтину радну снагу.
Очи су му црвене и упаљене од прашине коју дижу машине за дробљење камена. Највише га, међутим, забрињавају отворене ране на стопалима, које су настале због дуготрајног стајања у блатњавој води и никако неће да зарасту.

“Видео сам несреће, повређене. То ме плаши”, каже на матерњем језику Чви. Био је сведок несрећа изазваних клизиштима, експлозијама и машинама. Упркос томе, и даље ради у руднику злата: дневна зарада од 2,20 евра довољна је за три оброка. Док је још ишао у школу, често је гладовао.

Према подацима Геолошке службе САД, Гана спада у десет највећих произвођача злата на свету. Племенити метал се извози претежно у Швајцарску, Уједињене Арапске Емирате, Јужну Африку, Турску, Либан и САД, где се продаје банкама, златарама и електроиндустрији.

Око трећина злата из Гане, са трговинском вредношћу од преко 1,3 милијарде евра годишње, потиче из малих, често илегалних рудника попут оног у коме ради Емануел. Иако постоји закон који налаже поштовање критеријума о људским правима, злато добијено дечјим радом заврши на међународним тржиштима.



Око трећина од 120 деце која раде заједно са Емануелом малолетна су. Њихов шеф, директор рудника Емануел Апијах, то не крије - иако закони у Гани и међународне смернице забрањују рад деце у рударској индустрији. Он не само да не пориче да запошљава децу, већ отворено каже да им продаје течну живу.

“Понекад ми остане на длановима”, каже 15-годишњи Ричмонд Асијамах, један од ретких који знају да овај тешки метал напада централни нервни систем. “Знам да може да убије када се с њом дуго ради.”
Ричмонд је принуђен да ради у руднику, јер му је отац умро, а мајка сама не може да прехрани њега и још осморо браће и сестара.

Директори рудника попут Апијаха очигледно немају чега да се плаше. “Знамо да је то озбиљан проблем, али немамо средстава”, каже Лизбет Аканбомбири, која је у Министарству рада задужена за област дечјег рада. Због тога не могу ништа да ураде. Критичари, међутим, у томе виде доказ да у влади не постоји политичка воља да се ухвати у коштац с проблемом.

Чак више од половине ученика основне школе коју је Емануел раније похађао, после наставе ради у неком руднику. Најмлађе дете је тек напунило шест година, каже наставник Емануел Боатенг. “Настојимо да укажемо ђацима на опасности рада у руднику. Упркос томе иду да раде, јер им је потребан новац.”

Извор: Блиц

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

Бедници

10.10.2016 10:45

Проклети да су сви они који се богате на рацун лаганог умирања тудје деце.

ОДГОВОРИТЕ