Analiza: Ponovno rađanje jedne ideje u Partizanu...

Marko Nikolić i fudbal sa dosta discipline, a malo lepote u Partizanu...

Fudbal 12.10.2016 | 00:00
Analiza: Ponovno rađanje jedne ideje u Partizanu...
Kraj jula. Navijač Partizana ide na stadion, pognut, kao da ga neko tera. Ulazi na tribine i skoro da ne sme da pogleda na teren. Prekriva lice rukama i tek kad skupi hrabrosti pogled mu se izmigolji ka igračima koji i sami u strahu jure za loptom. Uglavnom bezuspešno.

Početak oktobra. Isti taj navijač dolazi u Humsku 1, međutim, sad je uspravljen. Siguran i u sebe i one koje gleda. Jedva čeka da utakmica počne. Rezultat, naravno, ne zna unapred. Zna da će oni zbog kojih je došao igrati smislenije. Mahom uspešno.

Zasluge za preobražaj od uplašenog do u sebe sigurnog čoveka ne mogu se pripisati nikom drugom do Marku Nikoliću, čije su odluke za dva meseca od crno-belih napravile ekipu kojoj Grobari veruju. Iako bi pošteno bilo priznati da ista ta ekipa na mahove deluje klimavo, što je posledica loših odluka Ivana Tomića, zbog čega će morati još dosta vremena da prođe ne bi li, narodski rečeno, „iskijala“ njegove pogrešne procene.

Nikolićeva ideja o fudbalu zarad rezultata, a ne igre, u apsolutnoj je suprotnosti saTomićevim shvatanjem da bi se lepotom moglo stići do pobeda. I jedan i drugi način razmišljanja su u osnovi ispravni. Kad bi imali na raspolaganju svetske asove prvi bi pobeđivao na bazi demonstracije njihovog individualnog kvaliteta i nadmoći u odnosu na protivnika, a drugi bi im se usput divio vanserijskim potezima. Sve bi bilo u redu, samo što Partizan niti ima zvezde evropskog kalibra, niti je u situaciji da ih kupuje, što je Nikolićadovelo u poziciju da se pred sadašnjim igračkim kadrom postavi kao Maks Veber i da poput čuvenog Nemca zatraži legitimu upotrebu sile kako bi garantovao održanje poretka. Ne samo da mu je uspelo, nego je za kratko vreme potukao utopistički sistemIvana Tomića uverenog, poput Tomasa Mora, da je njegov tim idealna zajednica kvalitetnih pojedinaca.

Čvrsta ruka Marka Nikolića je preko noći sklonila iz prvog tima fudbalere koje Tomić nije smeo, iako je znao da mu prave problem. Na ili van terena. Tako je Nikolić najpre iz 18 udaljio Sedrika Goguu - pre nego što će se ovaj napiti i sam sebe skloniti iz ekipe na duži vremenski period - zato što nije mogao da trpi njegova kašnjenja na treninge, nonšalantnost na istima, nepoštovanje saigrača i sve češća ispadanja iz poslednje linije odbrane. Sa tom nedisciplinom u „Zemunelu“ suočavao se i sam Tomić, međutim, prelazio je preko postupaka štopera iz Obale Slonovače i na taj način izazvao jedan od nemira u svlačionici, koji će tek Nikolić ugasiti autoritativnim stavom.

Jednako uočljivo deluje i činjenica da je aktuelni strateg imao petlju da menja ili na kratko izbaci iz prvih 11 Nemanju Mihajlovića posle njegovih iritantno loših igara na početku nove sezone. Da li je to vaspitna mera, jer se svaki igrač na klupi pre ili kasnije dovede u red, ili veruje da mu Alen Stevanović može doneti više, dilema je koju je povratnik u Partizan rešio na dovoljno efektan način da tim ne trpi zbog tih rokade. KodTomića je trpeo baš zbog činjenice da Nemanja Mihajlović na početku seozne nije bio ni senka igrača koji je proletos kao šilo probijao odbrane rivala.

Koliko je hrabar Marko Nikolić je pokazao najpre prihvatanjem poziva da se vrati u klub koji nema ni predsednika, ni Evropu, ni novca... Jedino što je imao bio je bodovni zaostatak za rivalima koji je već uspeo da smanji, pre svega blagodareći opredeljenju da igra na gol manje. Filozofija primetna još u prvom mandatu, oličena u postulatu „prvo da ga ne primimo, a daćemo ga valjda“, primenu je našla u poslednjih mesec dana, kad je Partizan primio samo jedan gol na četiri prvenstvene utakmice (i to na poslednjoj protiv Mladosti), pobedivši na svima, uz poseban ukras na 152. večitom derbju, koji je i najbolji pokazatelj opredeljenja da ne pobeđuje uvek lep nego uporan.

Uostalom, nije li Vladimir Vermezović još 2004/2005 do titule bez poraza stigao tako što je primio samo 20 golova na 30 mečeva? Zar Slaviša Jokanović, kao nekada vrhunski zadnji vezni, nije shvatio značaj odbrane, pa je, pošto je nasledio Miroslava Đukića, do prve titule došao sa samo 23 primljena gola (33 utakmice), a do druge još ubedljvije, pošto je Mladen Božović savladan samo 14 puta? Ko da kaže „a“ Aleksandru Stanojeviću čiji je tim u prvenstvu 2011/2012 delovao još „zategnutije“, sa odbranom matiranom tek 12 puta (30 susreta)? Setiće se svako da je Nikolićev Partizan iz sezone 2014/2015 bio raspucan zahvaljujući Petru Škuletiću i Danku Lazoviću, ali i dovoljno taktički unapređen da bude savladan tek 16 puta pre nego što ga je uprava, mnogi će reći bezrazložno, smenila i omogućila Zoranu Milinkoviću da se okiti titulom.

To kako Nikolić postavlja odbranu (a da se ne lažemo, u njoj nema ni Tariba Vesta, niMladena Krstajića) i kako je osigurava sa dva zadnja vezna recept je koju mu, zasad, donosi prednost na domaćim terenima, jer uspeva da otera rivale daleko od gola, da osigura veći posed lopte, kontrolu igre i ako sve to prati fanatična disciplina igrača, onda nikog ne bi trebalo da čudi kako je uspeo da uradi ono što nisu ni Zoran Milinković, niLjubinko Drulović, ni Ivan Tomić u prethodnoj sezoni. Da veže šest pobeda (računajući i Kup).

E, tu smo. Šest pobeda!? U Partizanu? To se nekad podrazumevalo i pre starta sezone kad se samo brojalo koliko je do derbija, pa da se u međusobnom okršaju sa Crvenom zvezdom reši pitanje prvaka. Zato ovaj niz crno-belih više govori o njima samima, koliko je taj tim „razvaljen“ povlačenjem nestručnih poteza ljudi iz uprave (od kojih mnogi nisu dorasli svom poslu) i sportskog sektora na čelu sa pređašnjim trenerom Ivanom Tomićem. Teško je proceniti koliko će ideja Marka Nikolića o defanzivnom, možda ružnom (lepotice Brazilca Leonarda deluju kao incidenti koji potvrđuju pravilo), pre svega pobedničkom, fudbalu trajati u Superligi, u kojoj crno-beli duže od godinu dana imaju tretman drugorazrednog kluba, ali ako nekako mogu da se izvuku iz „bule“ (tek su treći na tabeli!?) onda je su energija i posvećenost  jednog trenera šansa za preporod.

To je ista ona šansa koju su zahvaljujući hrabrim (Filip Kljajić umesto Bojana Šaranova), neminovnim (Gregor Balažic na mesto Sedrika Gogue), očekivanim (Nemanja Miletićstarter, Miroslav Bogosavac rezerva), strateškim (novi život Marka Jevtovića) i logičnim (Valeri Božinov pre Nikole Đurđića) odlukama Marka Nikolića i njegoviih saradnika dobili pojedinci. Ako nastave da poverenje vraćaju treneru u epizodama koje će se emitovati već od narednog vikenda na Voždovcu možda zajedno na kraju serije „Superliga 2016/2017“ dobiju nagradu za sporedne uloge.

Jer ovaj tim ne sme da ima zvezdu...

Izvor: mozzartsport

Komentari / 0

Ostavite komentar