Belodedić: Zvezda da se privatizuje i da nađe poštenog gazdu, a ne perače novca!
Sa čuvenim liberom Zvezde Miodragom Belodedićem u prestonici Rumunije pričali smo i o evropskim titulama, penalima koji su mu obeležili život, odnosu sa Džajićem i „delijama“, pa i danima u Steaui pod Čaušeskuom i razlozima zbog kojih je odbio Partizan...
Fudbal 21.09.2016 | 08:00
- Veliki pozdrav za Srbiju i moje “delije” - prvo je što za „Blic“ poručuje legendarni as iz Bukurešta, gde ovih dana u turi tofeja UEFA Lige šampiona koju predtavlja UniCredit promoviše čuveni "ušati" pehar.
- Šta mi se dešava u Zvezdi? Pratim koliko mogu, uglavnom derbije, i žao mi je što ne uspeva da se podigne, da se malo pojavi u Evropi. Moje mišljenje je da ima previše stranaca. I to pored toliko mladih igrača... Greška je to.
Osećate li, ponekad, zov „Marakane“?
- Mislite da li razmišljam da se vratim? Uh, bilo je šanse dok je još tu bio Dragan Džajić, zvao me je par puta. Sada, to mi ne prolazi kroz glavu, mada ko zna... Ima Zvezda dovoljno dobrih i poštenih ljudi i bez mene.
A možda kada bi se privatizovala?
- Privatizacija je pravo rešenje, ali ne ako se ona desi da bi preko Zvezde neko lakše prao novac. Pričam o dobroj i poštenoj privatizaciji. Ovde kod nas u Rumuniji su svi privatizovani. Dinamo iz Bukurešta, Kluž, Steaua, i svi izlaze u Evropu. Astra Đurđu je šampion, šta dalje da vam kažem. Vidi se kada neko dobro radi. Privatizacija je spas, ali uz pošten rad.
Nedostaju li vam bar “delije”?
- Jako, baš jako. Evo i sad kažem, njima treba pokloniti pehar iz Barija. Oni su ga osvojili. Za njih sam igrao. Sat vremena pre utakmice, već su uveliko bili na tribinama. Bili su za mene bili takva injekcija... Neverovatno.
S kim ste u kontaktu od bivših saigrača?
- Sa Robijem Prosinečkim stalno, mojim cimerom, video sam skoro Najdoskog, Pančeva, pričam sa Savićevićem, Radinovićem, Dikom Stojanovićem, sa Stošićem se viđam u Španiji... E, Jugovića sam izgubio. Juga majstor... Je l‘ on još u Austriji? - raspituje se bivši rumunski reprezentativac.
Hajde ipak da se na kratko vratimo na vaš prvi bljesak. Evropski trofej 1986. sa Steauom.
- Da, da, pobeda u finalu nad Barsom u Sevilji. Sećam se, bili smo spremni kao niko nikada! Trčali smo uzbrdo po ceo dan, kao nekad sportisti u Sovjetskom Savezu. Posle sam iz navike i u Zvezdi trčao nakon treninga po Avali. Ali ništa mi nije bilo teško, igrao sam iz ljubavi. Voleo sam loptu. Kada sam došao u Zvezdu, Šekularac je uvek govorio: Gledajte Belodedića, on neka vam bude primer. Sećam se tog zagrevanja, emocije su me pucale, a puls 200, u nogama se osećao. Hrabrili su nas navijači, vojska, generali, ministri. Čudno je sve to... Komunizam, Čaušesku na vlasti, njegov sin u upravi, a mi prvaci. Posle nas je i primio Čaušesku, morali smo da učimo kako da se ponašamo pred njim. Ali - emocije, želja i golman Dukadam su bili ključ pobede.
Nedugo zatim, ipak ste pobegli u Srbiju. Kako danas, 28 godina kasnije, gledate na taj čin?
- Mnogo sam puta mislio o tome. Pazite, nisam ja živeo ovde teško, ali narod jeste. Ništa nismo smeli, ma struju nismo imali. Ali, čašu je ipak prelilo to što Steaua jednom nije htela da me pusti na revijalni meč protiv Engleza. Ja u timu sveta, sa Barezijem i Blanom u odbrani, a oni kažu „ne“. Duboko sam bio povređen. Na Svetog Nikolu odlučio sam da pokupim majku i sestru i da pobegnem u Srbiju. U klubu nisu hteli da mi daju pasoš, niko tada nije mogao da napusti zemlju, pa sam izmislio da idem na svadbu. Jedva su mi ga dali. Preko noći sam postao dezerter pošto je Steaua vojni klub. Prešli smo preko reke ja, sestra i majka. Dobio sam kaznu od 10 godina zatvora... (presuda je ukinuta nakon pada Čaušeskua).
Umalo da tada završite u Partizanu...
- Nagovarali su me neki, nije da nisu. Kada sam prošao granicu i sređivao politički azil, jedan moj rođak je zvao Partizan. Samo je trebalo da kažem „da“. I zaista, došla su po mene tri momka iz uprave, ali rekao sam im da ja prvo moram u Zvezdu. Ona mi je bila na prvom mestu. Ako me ne žele oni, vaš sam, to sam im rekao.
Je l‘ istina da ste potom Džajića šest puta molili da vas primi na probu?
- Zapravo tri puta, a jedva sam i došao do njegove kancelarije. Džaja je bio malo zbunjen, nije znao ko sam. Ja mu pričam dva minuta, a on kaže: “Ajde ponovi, nisam te slušao”. Moj rođak mu polako objasni da sam iz Steaue i tada dođe on malo sebi, pa me pita šta igram. Kažem libera. „Fino“, uzvrati on i izađe. Vratio se sa tri čoveka iz uprave i to je to. Pauzirao sam godinu dana, i eto...
To “eto” je novi trofej u Bariju 1991.
- Sanjao sam taj pehar od kada sam bio dete, a osvojio ga sa dva kluba koja sam voleo. Šta još da tražim u životu?
Vaš je veliki udeo u tituli, ipak ste pogodili u penal seriji u Bariju?
- Kakav je to duel protiv Marseja bio. Fajterski. Sve je pucalo. Pa onda još i penali. Sećam se, samo sam duboko udahnuo, drzao sam vazduh dok je mozak mogao da izdrži. Ali, bio sam siguran u sebe. Čekao sam golmana, da se lepo bacio, odbranio bi. Zahvalan sam Bogu što nije.
Sreća vas je, ipak, napustila na Mundijalu 1994...
- Kada god se setim toga, dođe mi da pustim suzu. Rumunija je u Americi imala istorijsku šansu za polufinale, a ja promašim penal, i to šesti. Zamislite kako to boli? U Bariju sam šutnuo u jednu stranu, te 1994. u drugu, i pogrešio. To je rana za ceo život.
Šta trenutno radite, šta vas danas ispunjava?
- Radim u Bukureštu, u FS Rumunije sam već 10 godina. Radim sa mladima, tu sam uz reprezentacije. Kao poznati fudbaler, delim ponekad po turnirima diplome, značke, pehare... Iskreno, uživam, radim sa mladima, a to volim.
Za kraj, hoćete li nam uskoro možda u posetu?
- Verujte, ne stižem ni do svog sela Sokola da odem. Možda za Božić, pa produžim i do vas. Uvek mi je lepo u Beogradu, uvek se vratim pun utisaka - poručuje Belodedić.
Pehar Lige šampiona stiže u Srbiju
Tura trofeja UEFA Lige šampiona koju predstavlja UniCredit posle Rumunije stiže i u našu zemlju, i to vrlo brzo, već u četvtak. Trofej ovog prestižnog takmičenja će do 2. oktobra biti izložen na glavnim trgovima u Nišu, Subotici, Novom Sadu i Beogradu, a posetioci će tom prilikom moći da se slikaju sa peharom, ali i da dobiju autogram i zajedničku fotografiju sa čuvenim Brazilcem Kafuom i Zvezdinom legendom, Stevanom Dikom Stojanovićem.
Augentaler, lanče i „šajze“
U posebnom sećanju, Belodediću je i čuveno polfinale Kupa šampiona sa Bajernom.
- Kao da je bilo finale. Svašta se tu dešavalo. Evo, ispričaću vam recimo anegdotu sa Augentalerom. Krene on da me dribla i slučajno mu u padu otkinem lanče. Dobar, debeo lančić (smeh). On se vratio u odbranu, a meni lančić ostade u ruci. Reko, da li da mu vratim? Ipak, na sledeći korner, otišao sam u napad i dao mu ga. Samo me je pogledao, povukao lančić i rekao: “Šajze”, ha-ha-ha. Ma, kao da je juče bilo.
Rakija je tajna moje crne kose
Iako je već zagazio u 53. godinu, Belodedić jedva da ima koju sedu u kosi...
- Evo, tek sada sam počeo pomalo da sedim (smeh). Ne znam, majka mi je lepa žena i ni ona još nije osedela. Stric isto. Ali i uvek sam vodio zdrav život. Nikad nisam pušio ili pio. A sada, ne znam, možda me čuva rakija. Možda je u njoj tajna. Počeo sam da pečem rakiju, to me trenutno ispunjava. I da, igram i dalje fudbal svaki dan, i to znači.
Izvor: blic.rs
Komentari / 0
Ostavite komentar