Белодедић: Звезда да се приватизује и да нађе поштеног газду, а не пераче новца!

Са чувеним либером Звезде Миодрагом Белодедићем у престоници Румуније причали смо и о европским титулама, пеналима који су му обележили живот, односу са Џајићем и „делијама“, па и данима у Стеауи под Чаушескуом и разлозима због којих је одбио Партизан...

Фудбал 21.09.2016 | 08:00 За Миодрага Белодедића сваки ће вам стручњак рећи да је могао да изађе на крај са сваким нападачем на свету. Имао је тако јединствен - елегантан и префињени стил игре. А ради се о човеку који је први у историји фудбала покорио Европу са два различита тима. То му је пошло за руком прво са Стеауом 1986. године, а онда и са Звездом, 1991.

- Велики поздрав за  Србију и моје “делије” - прво је што за „Блиц“ поручује легендарни ас из Букурешта, где ових дана у тури тофеја УЕФА Лиге шампиона коју предтавља УниЦредит промовише чувени "ушати" пехар.

- Шта ми се дешава у Звезди? Пратим колико могу, углавном дербије, и жао ми је што не успева да се подигне, да се мало појави у Европи. Моје мишљење је да има превише странаца. И то поред толико младих играча... Грешка је то.

Осећате ли, понекад, зов „Маракане“?

- Мислите да ли размишљам да се вратим? Ух, било је шансе док је још ту био Драган Џајић, звао ме је пар пута. Сада, то ми не пролази кроз главу, мада ко зна... Има Звезда довољно добрих и поштених људи и без мене.

А можда када би се приватизовала?

- Приватизација је право решење, али не ако се она деси да би преко Звезде неко лакше прао новац. Причам о доброј и поштеној приватизацији. Овде код нас у Румунији су сви приватизовани. Динамо из Букурешта, Клуж, Стеауа, и сви излазе у Европу. Астра Ђурђу је шампион, шта даље да вам кажем. Види се када неко добро ради. Приватизација је спас, али уз поштен рад.

Недостају ли вам бар “делије”?

- Јако, баш јако. Ево и сад кажем, њима треба поклонити пехар из Барија. Они су га освојили. За њих сам играо. Сат времена пре утакмице, већ су увелико били на трибинама. Били су за мене били таква ињекција... Невероватно.

С ким сте у контакту од бивших саиграча?

- Са Робијем Просинечким стално, мојим цимером, видео сам скоро Најдоског, Панчева, причам са Савићевићем, Радиновићем, Диком Стојановићем, са Стошићем се виђам у Шпанији... Е, Југовића сам изгубио. Југа мајстор... Је л‘ он још у Аустрији? - распитује се бивши румунски репрезентативац.

Хајде ипак да се на кратко вратимо на ваш први бљесак. Европски трофеј 1986. са Стеауом.

- Да, да, победа у финалу над Барсом у Севиљи. Сећам се, били смо спремни као нико никада! Трчали смо узбрдо по цео дан, као некад спортисти у Совјетском Савезу. После сам из навике и у Звезди трчао након тренинга по Авали. Али ништа ми није било тешко, играо сам из љубави. Волео сам лопту. Када сам дошао у Звезду, Шекуларац је увек говорио: Гледајте Белодедића, он нека вам буде пример. Сећам се тог загревања, емоције су ме пуцале, а пулс 200, у ногама се осећао. Храбрили су нас навијачи, војска, генерали, министри. Чудно је све то... Комунизам, Чаушеску на власти, његов син у управи, а ми прваци. После нас је и примио Чаушеску, морали смо да учимо како да се понашамо пред њим. Али - емоције, жеља и голман Дукадам су били кључ победе.

Недуго затим, ипак сте побегли у Србију. Како данас, 28 година касније, гледате на тај чин?

- Много сам пута мислио о томе. Пазите, нисам ја живео овде тешко, али народ јесте. Ништа нисмо смели, ма струју нисмо имали. Али, чашу је ипак прелило то што Стеауа једном није хтела да ме пусти на ревијални меч против Енглеза. Ја у тиму света, са Барезијем и Бланом у одбрани, а они кажу „не“. Дубоко сам био повређен. На Светог Николу одлучио сам да покупим мајку и сестру и да побегнем у Србију. У клубу нису хтели да ми дају пасош, нико тада није могао да напусти земљу, па сам измислио да идем на свадбу. Једва су ми га дали. Преко ноћи сам постао дезертер пошто је Стеауа војни клуб. Прешли смо преко реке ја, сестра и мајка. Добио сам казну од 10 година затвора... (пресуда је укинута након пада Чаушескуа).

Умало да тада завршите у Партизану...

- Наговарали су ме неки, није да нису. Када сам прошао границу и сређивао политички азил, један мој рођак је звао Партизан. Само је требало да кажем „да“. И заиста, дошла су по мене три момка из управе, али рекао сам им да ја прво морам у Звезду. Она ми је била на првом месту. Ако ме не желе они, ваш сам, то сам им рекао.

Је л‘ истина да сте потом Џајића шест пута молили да вас прими на пробу?

- Заправо три пута, а једва сам и дошао до његове канцеларије. Џаја је био мало збуњен, није знао ко сам. Ја му причам два минута, а он каже: “Ајде понови, нисам те слушао”. Мој рођак му полако објасни да сам из Стеауе и тада дође он мало себи, па ме пита шта играм. Кажем либера. „Фино“, узврати он и изађе. Вратио се са три човека из управе и то је то. Паузирао сам годину дана, и ето...

То “ето” је нови трофеј у Барију 1991.

- Сањао сам тај пехар од када сам био дете, а освојио га са два клуба која сам волео. Шта још да тражим у животу?

Ваш је велики удео у титули, ипак сте погодили у пенал серији у Барију?

- Какав је то дуел против Марсеја био. Фајтерски. Све је пуцало. Па онда још и пенали. Сећам се, само сам дубоко удахнуо, дрзао сам ваздух док је мозак могао да издржи. Али, био сам сигуран у себе. Чекао сам голмана, да се лепо бацио, одбранио би. Захвалан сам Богу што није.

Срећа вас је, ипак, напустила на Мундијалу 1994...

- Када год се сетим тога, дође ми да пустим сузу. Румунија је у Америци имала историјску шансу за полуфинале, а ја промашим пенал, и то шести. Замислите како то боли? У Барију сам шутнуо у једну страну, те 1994. у другу, и погрешио. То је рана за цео живот.

Шта тренутно радите, шта вас данас испуњава?

- Радим у Букурешту, у ФС Румуније сам већ 10 година. Радим са младима, ту сам уз репрезентације. Као познати фудбалер, делим понекад по турнирима дипломе, значке, пехаре... Искрено, уживам, радим са младима, а то волим.

За крај, хоћете ли нам ускоро можда у посету?

- Верујте, не стижем ни до свог села Сокола да одем. Можда за Божић, па продужим и до вас. Увек ми је лепо у Београду, увек се вратим пун утисака - поручује Белодедић.

Пехар Лиге шампиона стиже у Србију

Тура трофеја УЕФА Лиге шампиона коју представља УниЦредит после Румуније стиже и у нашу земљу, и то врло брзо, већ у четвтак. Трофеј овог престижног такмичења ће до 2. октобра бити изложен на главним трговима у Нишу, Суботици, Новом Саду и Београду, а посетиоци ће том приликом моћи да се сликају са пехаром, али и да добију аутограм и заједничку фотографију са чувеним Бразилцем Кафуом и Звездином легендом, Стеваном Диком Стојановићем.

Аугенталер, ланче и „шајзе“

У посебном сећању, Белодедићу је и чувено полфинале Купа шампиона са Бајерном.

- Као да је било финале. Свашта се ту дешавало. Ево, испричаћу вам рецимо анегдоту са Аугенталером. Крене он да ме дрибла и случајно му у паду откинем ланче. Добар, дебео ланчић (смех). Он се вратио у одбрану, а мени ланчић остаде у руци. Реко, да ли да му вратим? Ипак, на следећи корнер, отишао сам у напад и дао му га. Само ме је погледао, повукао ланчић и рекао: “Шајзе”, ха-ха-ха. Ма, као да је јуче било.

Ракија је тајна моје црне косе

Иако је већ загазио у 53. годину, Белодедић једва да има коју седу у коси...

- Ево, тек сада сам почео помало да седим (смех). Не знам, мајка ми је лепа жена и ни она још није оседела. Стриц исто. Али и увек сам водио здрав живот. Никад нисам пушио или пио. А сада, не знам, можда ме чува ракија. Можда је у њој тајна. Почео сам да печем ракију, то ме тренутно испуњава. И да, играм и даље фудбал сваки дан, и то значи.

Извор: блиц.рс