Veza za školu bilo mu "dobro" prezime

Čudna životna priča akademskog slikara Budimira Galića, iz sela Kozluk kod Zvornika, preko Sarajeva do Beograda. Galići bili najbolji učenici. Akademiju u glavnom gradu upisao iz prve. I bašta kao prava slika

Republika Srpska 22.05.2016 | 21:45

Budimir Budo Galić, iz Kozluka kod Zvornika, ulazi uskoro u devetu deceniju. Po obrazovanju akademski slikar, čitav radni vek proveo je u pedagoškom radu i kao slobodan umetnik, a u slobodno vreme uspešno se bavi lovom.

"U mojoj porodici u Malešiću bilo je 28 članova u takozvanoj Zadruzi, što je pedesetih godina prošlog veka bilo normalno i na neki način neophodno da bi se živelo u pasivnim krajevima. Već u osnovnoj školi osetio sam da imam smisao za slikanje i vajanje. Radio sam figurice zeka i meda i ostavljao ih u trnje da se osuše. Ponekad sam zaboravljao gde sam ih ostavio, pa sam zbog toga bio ljut. Tako je počelo moje interesovanje za slikanje i vajanje", govori za Večernje novosti Budo.

Odlučio je, nastavlja naš sagovornik, da upiše školu za živopisce, u čemu ga je podržao otac.

"Došao sam u Školu za primenjenu umetnost u Sarajevo, ali sam zakasnio na prijemni ispit. Hodajući po hodnicima škole, razgledajući mozaike i dekoracije, primetio me je profesor Zdenko Grgić, divan čovek. Upitao me je šta su mi Galići, što me je iznenadilo. Nisam znao na koje Galiće misli, ali sam iz prve rekao da su mi to rođaci. Kasnije sam saznao da su to bili najbolji đaci u školi i najbolji studenti na Akademiji u Beogradu, poreklom iz Mostara. Tako mi je prezime pomoglo da upišem školu u Sarajevu", priča Budo.

LOV
Galić je i pasionirani lovac. U dugom lovačkom stažu uglavnom je lovio divlje svinje. Nije vodio evidenciju, ali misli da ih je više od 20.

Posle završetka škole, počeo je da radi kao nastavnik likovne umetnosti u Stanarima kod Doboja, ali ga je talenat vukao da se dalje školuje. U međuvremenu je odslužio Vojsku i pukom srećom izbegao zemljotres u Skoplju 1963. godine. Upisao je Akademiju za primenjenu umetnost u Beogradu 1966. godine. Da bi zaradio za školovanje, radio je šta god je stigao i gde god je mogao. Pomoglo mu je i to što je znao da slika.

"Silno sam želeo da se upišem na Akademiju, pa od velikog uzbuđenja nisam u prvi mah video da sam na spisku onih koji su položili prijemni. Krečio sam sobe kod raznih ljudi u Beogradu, kada zatreba uradio neki pano ili oglas, i to samo da bih zaradio za školovanje. Kao i drugi studenti, cepao sam drva, unosio ugalj i radio razne poslove da bih zaradio. Kao akademski slikar, a pošto sam u srednjoj školi završio smer zidno slikarstvo, uz rad u osnovnoj školi u Kozluku, počeo sam da se bavim oslikavanjem crkava i drugih prostora. Radio sam i kao dizajner u nekada poznatoj "Veionici" u Zvorniku. Najviše sam radio i zarađivao izradom reklamnih panoa", seća se Budo.

Danas, u svom Kozluku, bavi se voćarstvom. Kalemi kruške, jabuke, trešnje... I svaka voćka je, ponosno kaže, kao na slici.

(Večernje novosti)

(Foto: Večernje novosti)