Веза за школу било му "добро" презиме

Чудна животна прича академског сликара Будимира Галића, из села Козлук код Зворника, преко Сарајева до Београда. Галићи били најбољи ученици. Академију у главном граду уписао из прве. И башта као права слика

Република Српска 22.05.2016 | 21:45

Будимир Будо Галић, из Козлука код Зворника, улази ускоро у девету деценију. По образовању академски сликар, читав радни век провео је у педагошком раду и као слободан уметник, а у слободно време успешно се бави ловом.

"У мојој породици у Малешићу било је 28 чланова у такозваној Задрузи, што је педесетих година прошлог века било нормално и на неки начин неопходно да би се живело у пасивним крајевима. Већ у основној школи осетио сам да имам смисао за сликање и вајање. Радио сам фигурице зека и меда и остављао их у трње да се осуше. Понекад сам заборављао где сам их оставио, па сам због тога био љут. Тако је почело моје интересовање за сликање и вајање", говори за Вечерње новости Будо.

Одлучио је, наставља наш саговорник, да упише школу за живописце, у чему га је подржао отац.

"Дошао сам у Школу за примењену уметност у Сарајево, али сам закаснио на пријемни испит. Ходајући по ходницима школе, разгледајући мозаике и декорације, приметио ме је професор Зденко Гргић, диван човек. Упитао ме је шта су ми Галићи, што ме је изненадило. Нисам знао на које Галиће мисли, али сам из прве рекао да су ми то рођаци. Касније сам сазнао да су то били најбољи ђаци у школи и најбољи студенти на Академији у Београду, пореклом из Мостара. Тако ми је презиме помогло да упишем школу у Сарајеву", прича Будо.

ЛОВ
Галић је и пасионирани ловац. У дугом ловачком стажу углавном је ловио дивље свиње. Није водио евиденцију, али мисли да их је више од 20.

После завршетка школе, почео је да ради као наставник ликовне уметности у Станарима код Добоја, али га је таленат вукао да се даље школује. У међувремену је одслужио Војску и пуком срећом избегао земљотрес у Скопљу 1963. године. Уписао је Академију за примењену уметност у Београду 1966. године. Да би зарадио за школовање, радио је шта год је стигао и где год је могао. Помогло му је и то што је знао да слика.

"Силно сам желео да се упишем на Академију, па од великог узбуђења нисам у први мах видео да сам на списку оних који су положили пријемни. Кречио сам собе код разних људи у Београду, када затреба урадио неки пано или оглас, и то само да бих зарадио за школовање. Као и други студенти, цепао сам дрва, уносио угаљ и радио разне послове да бих зарадио. Као академски сликар, а пошто сам у средњој школи завршио смер зидно сликарство, уз рад у основној школи у Козлуку, почео сам да се бавим осликавањем цркава и других простора. Радио сам и као дизајнер у некада познатој "Веионици" у Зворнику. Највише сам радио и зарађивао израдом рекламних паноа", сећа се Будо.

Данас, у свом Козлуку, бави се воћарством. Калеми крушке, јабуке, трешње... И свака воћка је, поносно каже, као на слици.

(Вечерње новости)

(Фото: Вечерње новости)