Analiza: Dobro, Srbi - i šta sad?!

U srpskoj rukometnoj reprezentaciji nema napada po krilu, nema brzine, rotacije bekova, kontranapada. Previše je isključenja, nepomišljenih poteza, zaletanja, srljanja u odbrani... I, na kraju, šta to beše timski duh?

Ostali sportovi 23.01.2016 | 00:00

Nije se Srbija obrukala na Evropskom prvenstvu u Poljskoj. Poraz od Francuske je bio očekivan, kao i od Poljske koja je bila domaćin, remi s Makedonijom je realnost. Nije problem rezultat - problem je način do kog su naši momci došli do njega, način igre, sistem. Suštinski je naša reprezentacija izgledala kao skup pojedinaca. I tu je bio kraj. Nije bilo tima. Stanić je branio, Šešum i Nenadić davali golove na individualan kvalitet. Ponovo, nije bilo hemije...

Srbija igra prevaziđen rukomet. Nedopadljiv. Negledljiv. I to je u Poljskoj dobilo potvrdu. Nema napada po krilu, nema brzine, rotacije bekova, kontranapada. Previše je isključenja, nepromišljenih poteza, zaletanja, srljanja... I na kraju, šta to beše timski duh?

Kada naša reprezentacija u meču proriv Poljske postigne jedan gol preko krila iz osam pokušaja, kada protiv Makedonije u odlučujućem duelu da dva iz samo šest pokušaja, jasno je da naši igrači koji stoje “u ćošku” imaju ulogu „ikebane“ u igri. Nikčević je više koristio kao „lažni“ bek i svoje individualno, zavidno, umeće koristio prilikom situacija sa igračem manje… A da vidimo Ivana kako leti iz ćoška i pogodi kako samo on zna iz izrađene pozicije - to je bilo bilo retko poput Halejeve komete.

Poslednji put kada je naša reprezentacija delovala kao tim, porodica, kada su krila bila "ravnopravan" deo ekipe, a kontranapadi nešto što je normalno, a ne suprotno tome, bilo je 2012. godine u Beogradu pod vođstvom Veselina Vukovića. Primećivala se koncepcija igre, svako je imao svoju ulogu. Pivot nije stajao na crti reda radi, a bekovi nisu baš u tolikoj meri srljali i rešavali napade. Nikčević i Prodanović su igrali kao preporođeni.

Upravo smo pitali bivšeg selektora da prokomentariše učinak naše reprezentacije na ovom Evropskom prvenstvu i napravi paralelu u odnosu na situaciju od pre tri godine. Gde smo bili, gde smo sada, kuda idemo?
“Iskreno, još pre turnira sam rekao da nemamo šanse za plasman na Olimpijske igre i da bi prolazak u drugi krug bio uspeh, što znači da ovo jeste neuspeh. Istina, nismo imali sreće, ali teško je komentarisati. Možda je to sve i zbog atmosfere koja je možda bila narušena ličnim odnosima pojedinaca. Mora da postoji timski duh da bi se došlo do rezultata”, rekao je Vuković za MOZZART Sport.

RADUJEMO SE NEUSPESIMA, STALNO NEKA PREPUCAVANJA, SMETA MI TO...

Selektor sa kojim je Srbija osvojila poslednje odličje na velikim takmičenjima ističe da mu smeta i atmosfera u ekipi, ali i u javnosti koja jedva čeka poraze nacionalne selekcije.
“Radujemo se neuspesima… Ima previše loših stvari, stalno neka prepucavanja, moramo raščistiti sami sa sobom da bi krenuli ka napred”, rekao je Vuković i prokomentarisao tvrdnje da je naša ekipa
“domaćinska”, to jest ona koja igra dobro samo pred svojom publikom.
“To nije tačno. Igrali su i Austrija i Švajcarska pred svojim navijačima pa nisu osvajali takmičenja. Ne mislim da je u tome problem. Mi smo igrali odlično u Španiji, ali smo zauzeli 9. mesto i to je označeno kao neuspeh”.

KO ZNA KADA ĆEMO SLEDEĆI PUT VIDETI OLIMPIJSKE IGRE

Vuković ističe da naša javnost ima prevelika očekivanja od reprezentacije, ali i napravio kratku analizu onog što nas očekuje.
“Moramo da skinemo teret momcima s leđa, to važi i za ostale ekipne sportove. Mnogo je novca potrebno da se uloži, imamo prevelika očekivanja, nismo više zemlja od 20 miliona stanovnika. Kada sam ja bio selektor povezali smo četiri velika takmičenja, sada mislim da ćemo ići na svako treće, a da Olimpijske igre skorije nećemo doživeti”, istakao je bivši selektor Orlova, a zatim skrenuo pažnju na slabu ligu i bazu igrača.
“Loše se radi u klubovima, nemamo predstavnike u najjačim ligama, igrači odlaze u Poljsku, Nemačku, Švedsku i Austriju sa 15 godina i gube onu čuvenu jugoslovensku školu. Ja sam imao 19 igrača na spsiku iz 18 različitih klubova iz 11 evropskih liga. Niko ni sa kim nije igrao, a tako je mahom i sada. Bila su dva igrača iz Vojvodine, a praktično nisu ni imala minutažu. Nažalost, ne treba očekivati da će biti mnogo bolje dok se ne napravi neki sistem. Nemojte me pitati za taktičke zamisli. Nije moje da komentarišem. To je pitanje za stručni savet koji nemamo već pet godina”, zaključio je Vuković.

Činjenice: Srbija je na ovom šampionatu poslednjeplasirana ekipa kada su asistencije u pitanju, gledali smo svađe među saigračima na terenu, Đukanović je napustio tim pred najvažniju utakmicu na prvenstvu. Retke radosti doneo je Darko Stanić svojim odbranama, a potom se oprostio od reprezentacije bez dostojnog naslednika…

Osnovno pitanje ostaje da visi nad glavama svakog kome je rukometna reprezentacija u srcu – šta dalje?