Анализа: Добро, Срби - и шта сад?!

У српској рукометној репрезентацији нема напада по крилу, нема брзине, ротације бекова, контранапада. Превише је искључења, непомишљених потеза, залетања, срљања у одбрани... И, на крају, шта то беше тимски дух?

Остали спортови 23.01.2016 | 00:00

Није се Србија обрукала на Европском првенству у Пољској. Пораз од Француске је био очекиван, као и од Пољске која је била домаћин, реми с Македонијом је реалност. Није проблем резултат - проблем је начин до ког су наши момци дошли до њега, начин игре, систем. Суштински је наша репрезентација изгледала као скуп појединаца. И ту је био крај. Није било тима. Станић је бранио, Шешум и Ненадић давали голове на индивидуалан квалитет. Поново, није било хемије...

Србија игра превазиђен рукомет. Недопадљив. Негледљив. И то је у Пољској добило потврду. Нема напада по крилу, нема брзине, ротације бекова, контранапада. Превише је искључења, непромишљених потеза, залетања, срљања... И на крају, шта то беше тимски дух?

Када наша репрезентација у мечу прорив Пољске постигне један гол преко крила из осам покушаја, када против Македоније у одлучујућем дуелу да два из само шест покушаја, јасно је да наши играчи који стоје “у ћошку” имају улогу „икебане“ у игри. Никчевић је више користио као „лажни“ бек и своје индивидуално, завидно, умеће користио приликом ситуација са играчем мање… А да видимо Ивана како лети из ћошка и погоди како само он зна из израђене позиције - то је било било ретко попут Халејеве комете.

Последњи пут када је наша репрезентација деловала као тим, породица, када су крила била "равноправан" део екипе, а контранапади нешто што је нормално, а не супротно томе, било је 2012. године у Београду под вођством Веселина Вуковића. Примећивала се концепција игре, свако је имао своју улогу. Пивот није стајао на црти реда ради, а бекови нису баш у толикој мери срљали и решавали нападе. Никчевић и Продановић су играли као препорођени.

Управо смо питали бившег селектора да прокоментарише учинак наше репрезентације на овом Европском првенству и направи паралелу у односу на ситуацију од пре три године. Где смо били, где смо сада, куда идемо?
“Искрено, још пре турнира сам рекао да немамо шансе за пласман на Олимпијске игре и да би пролазак у други круг био успех, што значи да ово јесте неуспех. Истина, нисмо имали среће, али тешко је коментарисати. Можда је то све и због атмосфере која је можда била нарушена личним односима појединаца. Мора да постоји тимски дух да би се дошло до резултата”, рекао је Вуковић за МОЗЗАРТ Спорт.

РАДУЈЕМО СЕ НЕУСПЕСИМА, СТАЛНО НЕКА ПРЕПУЦАВАЊА, СМЕТА МИ ТО...

Селектор са којим је Србија освојила последње одличје на великим такмичењима истиче да му смета и атмосфера у екипи, али и у јавности која једва чека поразе националне селекције.
“Радујемо се неуспесима… Има превише лоших ствари, стално нека препуцавања, морамо рашчистити сами са собом да би кренули ка напред”, рекао је Вуковић и прокоментарисао тврдње да је наша екипа
“домаћинска”, то јест она која игра добро само пред својом публиком.
“То није тачно. Играли су и Аустрија и Швајцарска пред својим навијачима па нису освајали такмичења. Не мислим да је у томе проблем. Ми смо играли одлично у Шпанији, али смо заузели 9. место и то је означено као неуспех”.

КО ЗНА КАДА ЋЕМО СЛЕДЕЋИ ПУТ ВИДЕТИ ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ

Вуковић истиче да наша јавност има превелика очекивања од репрезентације, али и направио кратку анализу оног што нас очекује.
“Морамо да скинемо терет момцима с леђа, то важи и за остале екипне спортове. Много је новца потребно да се уложи, имамо превелика очекивања, нисмо више земља од 20 милиона становника. Када сам ја био селектор повезали смо четири велика такмичења, сада мислим да ћемо ићи на свако треће, а да Олимпијске игре скорије нећемо доживети”, истакао је бивши селектор Орлова, а затим скренуо пажњу на слабу лигу и базу играча.
“Лоше се ради у клубовима, немамо представнике у најјачим лигама, играчи одлазе у Пољску, Немачку, Шведску и Аустрију са 15 година и губе ону чувену југословенску школу. Ја сам имао 19 играча на спсику из 18 различитих клубова из 11 европских лига. Нико ни са ким није играо, а тако је махом и сада. Била су два играча из Војводине, а практично нису ни имала минутажу. Нажалост, не треба очекивати да ће бити много боље док се не направи неки систем. Немојте ме питати за тактичке замисли. Није моје да коментаришем. То је питање за стручни савет који немамо већ пет година”, закључио је Вуковић.

Чињенице: Србија је на овом шампионату последњепласирана екипа када су асистенције у питању, гледали смо свађе међу саиграчима на терену, Ђукановић је напустио тим пред најважнију утакмицу на првенству. Ретке радости донео је Дарко Станић својим одбранама, а потом се опростио од репрезентације без достојног наследника…

Основно питање остаје да виси над главама сваког коме је рукометна репрезентација у срцу – шта даље?