Mangalina potresna priča...

Potresno svedočenje o tragičnom detinjstvu Mangale. Paralisani brat kao inspiracija! Dečačka igra, jurnjava za loptom, automatska vrata u parking garaži...

Fudbal 02.05.2015 | 20:20

U Premijer ligi nije pobrao simpatije. Plaćen je previše da bi pružao tek prosečne partije u dresu Mančester Sitija. Ali sigurni smo da ćete posle čitanja ovog teksta imati malo više razumevanja za Elijakima Mangalu. Jer francuski defanzivac zaista je mnogo toga preturio preko glave. A sve je počelo u blokovima Sartuvija, prigradskog nasilja na severo-zapadu Pariza...
"Mom bratu Danijelu bilo je sedam godina. Obožavao je da igra fudbal", priseća se Mangala u intervjuu za Gardijan nastavlja u dahu priču od koje se diže kosa na glavi.
"Pošto smo živeli u stambenim blokovima fudbal se igrao na ulici, ne na terenima. Jednog običnog dana lopta im je pobegla na parking. Bio je njegov red i otrčao je po nju. U Parizu nema mnogo prostora za parking, pa su garaže često podzemne. I tu se desilo. Automatska vrata su se spustila. Nije uspeo da se izvuče na vreme".

Mučan prizor u glavi...
"Mozak mu je ostao bez kiseonika. Ne znam da li su ga vrata udarila više puta ili su ga samo zarobila. Ali kiseonik nije stizao do mozga. Od tog trenutka je paralizovan. Tragedija".

Baš zbog Danijelovog stanja porodica Mangala je 1996. napustila Pariz i preselila se u belgijski Namur. Tamo je Danijel dobio svu neophodnu negu.
"Mogao je da bude fudbaler. Mogla je ovo da bude njegova karijera. Sada ne može da hoda. Ne može da priča. Još je sa majkom Madlen u Belgiji. Nekad je kod kuće, nekad u centru za negu. Svaki Božić provodimo zajedno. On igra ogromnu ulogu u mom živou. Uvek sam želeo da budem fudbaler, ali sada sve ovo radim i zbog jega. On je moj izvor inspiracije. Daje mi snagu. Moja majka takođe. Možda je ona ponosna na sve ovo što sam ja napravio, ali pogledajte šta je ona uradila. Podigla je dva dečaka – jednog paralisanog. Potpuno sama. Sada pazim i na nju".

Elijakimu Mangali je inače bilo tek pet godina kada se preselio u Belgiju. Isprva je igrao napadača. Bio je veoma mršav, ali i neugodan za čuvanje s obzirom na visinu od 1,88 centimetara. Ipak, brzo je shvatio da mu nedostaje tehnika, pa se prešaltao. Prvo na zadnjeg veznog. Kasnije i na štopera. Posle svega što je preživeo možemo samo da kažemo: Kapa dole Elijakime!