Мангалина потресна прича...

Потресно сведочење о трагичном детињству Мангале. Паралисани брат као инспирација! Дечачка игра, јурњава за лоптом, аутоматска врата у паркинг гаражи...

Фудбал 02.05.2015 | 20:20

У Премијер лиги није побрао симпатије. Плаћен је превише да би пружао тек просечне партије у дресу Манчестер Ситија. Али сигурни смо да ћете после читања овог текста имати мало више разумевања за Елијакима Мангалу. Јер француски дефанзивац заиста је много тога претурио преко главе. А све је почело у блоковима Сартувија, приградског насиља на северо-западу Париза...
"Мом брату Данијелу било је седам година. Обожавао је да игра фудбал", присећа се Мангала у интервјуу за Гардијан наставља у даху причу од које се диже коса на глави.
"Пошто смо живели у стамбеним блоковима фудбал се играо на улици, не на теренима. Једног обичног дана лопта им је побегла на паркинг. Био је његов ред и отрчао је по њу. У Паризу нема много простора за паркинг, па су гараже често подземне. И ту се десило. Аутоматска врата су се спустила. Није успео да се извуче на време".

Мучан призор у глави...
"Мозак му је остао без кисеоника. Не знам да ли су га врата ударила више пута или су га само заробила. Али кисеоник није стизао до мозга. Од тог тренутка је парализован. Трагедија".

Баш због Данијеловог стања породица Мангала је 1996. напустила Париз и преселила се у белгијски Намур. Тамо је Данијел добио сву неопходну негу.
"Могао је да буде фудбалер. Могла је ово да буде његова каријера. Сада не може да хода. Не може да прича. Још је са мајком Мадлен у Белгији. Некад је код куће, некад у центру за негу. Сваки Божић проводимо заједно. Он игра огромну улогу у мом живоу. Увек сам желео да будем фудбалер, али сада све ово радим и због јега. Он је мој извор инспирације. Даје ми снагу. Моја мајка такође. Можда је она поносна на све ово што сам ја направио, али погледајте шта је она урадила. Подигла је два дечака – једног паралисаног. Потпуно сама. Сада пазим и на њу".

Елијакиму Мангали је иначе било тек пет година када се преселио у Белгију. Испрва је играо нападача. Био је веома мршав, али и неугодан за чување с обзиром на висину од 1,88 центиметара. Ипак, брзо је схватио да му недостаје техника, па се прешалтао. Прво на задњег везног. Касније и на штопера. После свега што је преживео можемо само да кажемо: Капа доле Елијакиме!