Откривамо: Ово је бомба пуна ексера коју су навијачи Новог Пазара бацили на "гробаре"!

Паклена направа, на срећу, није експлодирала.

Република Српска 30.04.2013 | 19:40 Паклена направа, на срећу, није експлодирала. У Србији у последњих неколико година обрачуни навијача све бруталнији. Користе се пиштољи, бакље, сигналне ракете, секире, сатаре... Фале само тенкови.Навијачи фудбалског клуба из Новог Пазара бацили су на фудбалском мечу против Партизана експлозивну направу ручно направљене израде, која је била облепљена ексерима и која, срећом, није експлодирала! На једном од форума навијача црно-белог клуба појавила се слика бомбе, која је у претходних неколико дана изазвала бројне полемике у јавности и која је за веома кратко време изазвала коментаре навијача у читавој Европи. Новопазарска полиција идентификовала је и привела А. Ћ. (22) због насилничког понашања и основање сумње да је током фудбалске утакмице Нови Пазар – Партизан на стадиону у Новом Пазару бацио експлозивну направу ка гостујућим навијачима. Ово је последњи у низу инцидентата који се догодио за време фудбалске утакмице између противничких навијача, који је имао за резултат “само” неколико повређених навијача с обе стране од каменица и столица којима су се гађали. Инцидент у Новом Пазару показује да  навијачки обрачуни у Србији постају све жешћи и бруталнији, а количина мржње и беса, као и оружја које се користе у међусобним обрачунима најављују нове трагедије. Након свега, поставља се питање шта је следеће у супарничким обрачунима и шта је потребно учинити да се они зауставе? За разлику од “Ултраса” у Русији и Пољској, где сукобљене стране решавају проблеме фер тучама, без употребе икаквог оружја и где изузетно ретко долази до тешких повреда, у Србији се ствари решавају на много бруталнији начин. На овим просторима навијачке екипе не сматрају противнике ривалима, већ крвним непријатељима, па су и повреде много озбиљније, а неретко долази до трагичних последица. Тако долазимо до парадоксалне ситуације да су стадиони све мање посећени, док су повреде у навијачким окршајима све теже. Бројни чланци и извештаји у медијима о жртвама готово сваконедељних сукоба опомињу и говоре да се оваква ситуација неће променити и да се може само погоршати. Иако се све веће навијачке групе у Србији залажу за искорењивање оружја код својих чланова, мало која заиста нешто ради на томе. Готово све трибине имају наоружане “екипе”, које су окосница навијачке групе. Навијачи ретко говоре о томе и, сем начелног залагања, ништа се друго не предузима. У Србији навијачи не презају у сукобима ни од чега. Организовене су неке акције међу самим навијачима како би се оружје склонило с трибина, међутим, то није уродило плодом. Када се иде у сукоб, носи се готово све. Куване мотке су основа без које се не полази, а поред њих ту су и ножеви, шрафцигери, сатаре, секире, мачете, гасни пиштољи, бакље, сигналне бродске ракете, топовски удари, пиштољи и ко зна шта још. Да је ово што су ово што су Пазарци бацили “гробарима” експлодирало, било би мртвих на стадиону. Срећом, топовски удар је затајио, па је било повреда од бачених каменица – каже један од навијача који се недавно повукао с трибине, управо због све веће бруталности у међусобним окршајима. Он наводи да у фанатизму код свих навијачких трибина предњаче најмлађи, јер су жељни доказивања и добијања што бољег положаја на трибини. - Ми у 20 година имамо катастрофалан биланс који се мери са десетак изгубљених живота у навијачким борбама. Свака већа навијачка група је остала без једног или више чланова од ракете, ножа или пиштоља. Не бира се време, ни место. Некада су се навијачки обрачуни дешавали преко дана или увече по изласку у град. Сада је такво лудило да су се последња два убиства навијача Рада и Партизана десила у јутарњим часовима, након претходног вишечасовног сукоба по разним клубовима. Као у мафијашким филмовима. Пуца се у највећег крвног непријатеља, а не у навијачког ривала – истиче наш саговорник. Он наводи да је у другим земљама незамисливо да навијачи пуцају једни на друге, већ се углавном све решава песницама. Поражени призна победу оног другог и иде се даље, у нове утакмице и гостовања. Овде је страх код навијачких група од пораза огроман и због тог страха, да не би био омаловажавани и исмевани од противника, у игри је све. Сатаре, секире, пиштољи… Само тенкови фале. Ако се нешто не уради, само је питање утакмице на којој ће се десити ново убиство. Полиција је немоћна, медији обожавају да пишу о сукобима, и тако се све врти укруг – каже наш саговорник. У јуну прошле године, након туче у Центру “Сава”, хицем из пиштоља је ликвидиран навијач ФК Рад Душан Гријак. У октобру 2011. на Новом Београду пиштољем из аутомобила у покрету убијен је навијач Партизана Иван Перовић. Пре тога, 2008. године, у близини железничке станице у Футогу, такође из ватреног оружја, убијен је навијач Војводине Дејан Димитријевић. Пре Димитријевића, 2006, ножем је убијен Александар Панић у заказаној тучи у Жаркову. Бојан Мајић, навијач ФК Вождовац, убијен је у возу на станици у Раковици… Црни низ навијачких убистава је дуг и готово незаустављив. И што је најгоре, све прилике говоре да ће се ускоро наставити. Питање је само шта треба учинити како би се ово навијачко лудило зауставило. И зашто нико не реагује.