Otkrivamo: Ovo je bomba puna eksera koju su navijači Novog Pazara bacili na "grobare"!

Paklena naprava, na sreću, nije eksplodirala.

Republika Srpska 30.04.2013 | 19:40 Paklena naprava, na sreću, nije eksplodirala. U Srbiji u poslednjih nekoliko godina obračuni navijača sve brutalniji. Koriste se pištolji, baklje, signalne rakete, sekire, satare... Fale samo tenkovi.Navijači fudbalskog kluba iz Novog Pazara bacili su na fudbalskom meču protiv Partizana eksplozivnu napravu ručno napravljene izrade, koja je bila oblepljena ekserima i koja, srećom, nije eksplodirala! Na jednom od foruma navijača crno-belog kluba pojavila se slika bombe, koja je u prethodnih nekoliko dana izazvala brojne polemike u javnosti i koja je za veoma kratko vreme izazvala komentare navijača u čitavoj Evropi. Novopazarska policija identifikovala je i privela A. Ć. (22) zbog nasilničkog ponašanja i osnovanje sumnje da je tokom fudbalske utakmice Novi Pazar – Partizan na stadionu u Novom Pazaru bacio eksplozivnu napravu ka gostujućim navijačima. Ovo je poslednji u nizu incidentata koji se dogodio za vreme fudbalske utakmice između protivničkih navijača, koji je imao za rezultat “samo” nekoliko povređenih navijača s obe strane od kamenica i stolica kojima su se gađali. Incident u Novom Pazaru pokazuje da  navijački obračuni u Srbiji postaju sve žešći i brutalniji, a količina mržnje i besa, kao i oružja koje se koriste u međusobnim obračunima najavljuju nove tragedije. Nakon svega, postavlja se pitanje šta je sledeće u suparničkim obračunima i šta je potrebno učiniti da se oni zaustave? Za razliku od “Ultrasa” u Rusiji i Poljskoj, gde sukobljene strane rešavaju probleme fer tučama, bez upotrebe ikakvog oružja i gde izuzetno retko dolazi do teških povreda, u Srbiji se stvari rešavaju na mnogo brutalniji način. Na ovim prostorima navijačke ekipe ne smatraju protivnike rivalima, već krvnim neprijateljima, pa su i povrede mnogo ozbiljnije, a neretko dolazi do tragičnih posledica. Tako dolazimo do paradoksalne situacije da su stadioni sve manje posećeni, dok su povrede u navijačkim okršajima sve teže. Brojni članci i izveštaji u medijima o žrtvama gotovo svakonedeljnih sukoba opominju i govore da se ovakva situacija neće promeniti i da se može samo pogoršati. Iako se sve veće navijačke grupe u Srbiji zalažu za iskorenjivanje oružja kod svojih članova, malo koja zaista nešto radi na tome. Gotovo sve tribine imaju naoružane “ekipe”, koje su okosnica navijačke grupe. Navijači retko govore o tome i, sem načelnog zalaganja, ništa se drugo ne preduzima. U Srbiji navijači ne prezaju u sukobima ni od čega. Organizovene su neke akcije među samim navijačima kako bi se oružje sklonilo s tribina, međutim, to nije urodilo plodom. Kada se ide u sukob, nosi se gotovo sve. Kuvane motke su osnova bez koje se ne polazi, a pored njih tu su i noževi, šrafcigeri, satare, sekire, mačete, gasni pištolji, baklje, signalne brodske rakete, topovski udari, pištolji i ko zna šta još. Da je ovo što su ovo što su Pazarci bacili “grobarima” eksplodiralo, bilo bi mrtvih na stadionu. Srećom, topovski udar je zatajio, pa je bilo povreda od bačenih kamenica – kaže jedan od navijača koji se nedavno povukao s tribine, upravo zbog sve veće brutalnosti u međusobnim okršajima. On navodi da u fanatizmu kod svih navijačkih tribina prednjače najmlađi, jer su željni dokazivanja i dobijanja što boljeg položaja na tribini. - Mi u 20 godina imamo katastrofalan bilans koji se meri sa desetak izgubljenih života u navijačkim borbama. Svaka veća navijačka grupa je ostala bez jednog ili više članova od rakete, noža ili pištolja. Ne bira se vreme, ni mesto. Nekada su se navijački obračuni dešavali preko dana ili uveče po izlasku u grad. Sada je takvo ludilo da su se poslednja dva ubistva navijača Rada i Partizana desila u jutarnjim časovima, nakon prethodnog višečasovnog sukoba po raznim klubovima. Kao u mafijaškim filmovima. Puca se u najvećeg krvnog neprijatelja, a ne u navijačkog rivala – ističe naš sagovornik. On navodi da je u drugim zemljama nezamislivo da navijači pucaju jedni na druge, već se uglavnom sve rešava pesnicama. Poraženi prizna pobedu onog drugog i ide se dalje, u nove utakmice i gostovanja. Ovde je strah kod navijačkih grupa od poraza ogroman i zbog tog straha, da ne bi bio omalovažavani i ismevani od protivnika, u igri je sve. Satare, sekire, pištolji… Samo tenkovi fale. Ako se nešto ne uradi, samo je pitanje utakmice na kojoj će se desiti novo ubistvo. Policija je nemoćna, mediji obožavaju da pišu o sukobima, i tako se sve vrti ukrug – kaže naš sagovornik. U junu prošle godine, nakon tuče u Centru “Sava”, hicem iz pištolja je likvidiran navijač FK Rad Dušan Grijak. U oktobru 2011. na Novom Beogradu pištoljem iz automobila u pokretu ubijen je navijač Partizana Ivan Perović. Pre toga, 2008. godine, u blizini železničke stanice u Futogu, takođe iz vatrenog oružja, ubijen je navijač Vojvodine Dejan Dimitrijević. Pre Dimitrijevića, 2006, nožem je ubijen Aleksandar Panić u zakazanoj tuči u Žarkovu. Bojan Majić, navijač FK Voždovac, ubijen je u vozu na stanici u Rakovici… Crni niz navijačkih ubistava je dug i gotovo nezaustavljiv. I što je najgore, sve prilike govore da će se uskoro nastaviti. Pitanje je samo šta treba učiniti kako bi se ovo navijačko ludilo zaustavilo. I zašto niko ne reaguje.