Чудесна љубавна прича: Како је Иранка Насим постала Јелена!

У селу Лопатница надомак Краљева, ушушкани усред очаравајуће природе, а окружени бројним животињама и пејзажима који одузимају дах, пре 4 године своју причу почели су да ставрају један Србин Срђан и Иранка Насим.

Овај необичан, али до ушију заљубљен пар, упознао се у Немачкој где је Срђан пре 27 година отишао из Србије у потрази за бољим животом. Након што су добили двоје деце схватили су да им ужурбаност немачког градског живота више не прија, па су одллучили да Немачку заувек напусте и срећу потраже управо на српском, брдовитом селу.

Како причају за Телеграф.рс, док осмех то и потврђује, ни једног момента се због те своје одлуке нису покајали.

"У Србију смо се из Немачке вратили првенствено из љубави, али и због породице. Нисмо желели да нам деца тамо крену у школу, јер на Западу породични живот није толико леп. Док си млад не примећујеш те ствари, али када добијеш децу и видиш како их систем меље, запиташ се зашто си родитељ ако своју децу не виђаш. Због посла деца по цео дан проводе у установама, а васпитавају их друштво и систем. Тамо смо добро зарађивали, имали смо много новца, аутомобила и телевизора, али нисмо имали времена једно за друго", прича нам на почетку разговора Срђан.

Ипак, нисмо могли а да их не упитамо како им је уопште на памет пала Лопатница као место за живот и одгој деце. Како нам је Срђан објаснио, ваљан разлог је и те како постојао

"Одабрали смо Лопатницу јер је моја мајка родом из овог села, а ја сам ту проводио дивне распусте код баке и деке. Циљ нам је био да се бавимо производњом здраве хране и породичним туризмом, те да деца одрастају уз животиње и природу. Данас смо заједно 24 сата дневно, што је данас реткост. Живот на селу можда не доноси милионе, али пружа невероватну слободу и независност. Бавимо се органском производњом и узгојем аутохтоних раса. Имамо краве буше, свиње моравке, овце и козе", додаје Срђан, видно испуњен и срећан животом на свом новом домаћинству.

Занимљиво је да су у селу, говори нам Срђан даље сав поносан, успели и да доведу и населе неколико породица из Швајцарске и Аустрије, који су одушевљени нашим људима и нетакнутом природом.

"Питали су ме чак да ли могу овде да се сахране. Ја сам им рекао, наравно, то вас ништа не кошта. Толико су одушевљени", прича нам кроз смех Срђан.
Након дугачког радног века у Немачкој, али и путовања кроз разне европске и светске земље, Срђан сматра да млади свакако треба да путују и упознају свет, али да је ипак Србија, по његовом мишљењу, најлепша земља за живот.

"Младима бих поручио да путују и упознају свет, јер човек не треба да има границе. Међутим, што се тиче породичног живота, сматрам да је у Србији и даље најлепше. Ако се одлуче за село, важно је да не сањају о милионима, већ да схвате да овде могу бити потпуно продуктивни и независни. Трошкови су неупоредиво мањи када сами производите своју храну", јасан је Срђан.

Поред Срђана, све време је седела и његова жена Насмин, такође са великим осмехом на лицу. Како нам је објаснила, иако су њени родитељи пореклом из Ирана, она се родила у Шпанији, па потом отишла и сама да ради у Немачкој, а где је и упознала свог животног сапутника и своју велику љубав - нашег Срђана.

"Пореклом сам из Ирана, рођена сам у Шпанији, а одрасла у Немачкој. Пре него што сам упознала Срђана, нисам знала апсолутно ништа о Србији. Међутим, када сам први пут дошла, срце ми је било пуно. Људи овде имају душу и пуни су поштовања. Увек имају времена да седну, друже се и попију кафу с вама, што на Западу готово да не постоји. Иако тада нисам знала језик, осетила сам огромну топлину", прича нам Насим и то на српском језику који је за кратко време јако добро савладала.

О Насиминој одушевљености Србијом, нашом културом и вером говори највише и њена одлука да пређе у православље и постане Јелена.

"Својом вољом сам прешла у православље и од куме добила име Јелена. Код ове вере ме је највише привукла слобода. Све радиш из срца и онако како осећаш, без строгих правила и морања која постоје у другим религијама и на Западу", објшњава нам она.

Како и она каже, живот на селу им је донео мир без којег нису желели да одгајају децу.

"За мене је овде све било ново јер сам одрасла у граду, без животиња. Питала сам старије жене у селу да ми објасне како се прави ајвар, џем, слатко и сарма. Сада идем у шталу, радим у башти, кувам за славу и уживам у свему томе, јер знам да то радим за своју породицу и нашу будућност. Не треба вам много да бисте били срећни. Понекад је довољно само да имате времена да на миру попијете кафу с неким", говори нам на крају разговора српска снајка Насим, односно, Јелена.

(Телеграф) Фото: Телераф